Bio je to dan kao i svaki drugi . Ja, oni i haos koji zovemo porodicom. Svi smo u stanu, ali nekako ja najmanje.

Seckala sam luk za ćevape i plakala, kad odjednom dobih poziv koji se ne odbija. Jer moja bešika od četrdeset i kusur leta nije više čekala dozvolu već je zahtevala hitnu i momentalnu reakciju.

Umesto da iz kuhinje odem pravo do toaleta, ja sam skrenula levo – u spavaću sobu. Onda sam krenula da skidam gaće. I da naglasim, nisam bila pijana, a ni preterano umorna. Imala sam 46 godina.

Kad sam shvatila šta sam uradia. Vratila sam gaće na mesto, izvinila se bešici i sela na krevet i počela da plačem.

–Mama, šta se desilo? Upitala me je Tanja kada  je videla moj izraz lica kada sam izašla iz sobe.

–Jelo, što plačeš? Nadovezao se Vladan.

Peđa nije rekao ništa. Sedeo je na stolici, onako u svom fazonu, u onom zabrinutom ćutanju koje znači da mu je sve jasno, ali se nada da nije baš toliko ozbiljno.

Ispričala sam im svoj peh. Nasmejali su se. Rekli da nisam normalna i da se takve stvari dešavaju.

-Kome? Nekom alkosu s Alchajmerom? 

Jer ja nisma bila ni jedno ni drugo. Barem ne tog dana.

-Ajde smiri se. Mora da si umorna. Ajde lezi, rekao je Vladan i rukom me usmeravao na ugaonu.

–Pa ja kako sam krenula, objaviće me u onim Fejsbuk grupama “Izgubljeno – nađeno”. Već vidim, pisaće: “Poslednji put viđena pre dva dana. Na sebi je imala teget duks, farmerke i Adidas patike. Odaziva se na ime Jela.”

– Mama, hoćeš jednu rakijicu da potegneš? Izjavio je Peđa konačno nešto. Nešto što mi je bilo potrebno u tom trenutku.

-Može sine, ali samo jednu, rekla sam tiho.

„Nisam ja ovakva zato što sam rasejana“, rekla sam više sebi nego njima, dok sam vrtela čašicu u ruci. „Ja sam ovakva zato što ste vi svi pod pritiskom. A ja sam pod pritiskom zbog vaših pritisaka. Ti imaš školu, ti posao, ti ćutiš kad ti je najteže, a ja sam svima amortizer. Ja sam ona sundjer-žena. Sve upijam. I kad se sve to sabere, nije ni čudo što mi bešika krene levo, a pamet ostane u spavaćoj sobi.

Čak mi se učinilo da me je i Zara pogledala nekako s razumevanjem. Jer i ona je, realno, pod pritiskom. Od nas. Od života. Od prazne činije i punog posipa. I od toga što svi očekujemo da je normalna, a ni mi to nismo.

A kad se na sve to i dodaju i godine…

Ako ste žena i to ona koja je debelo zagazila u petu deceniju života, sigurno ćete se pronaći u nekim od ovih primera:

–Koliko puta ste novčanik ostavile u frižideru zajedno sa pavlakom i margarinom?

–Koliko puta ste zaboravili toalet papir ili cigarete na kasi? A uredno ste ih platile.

–Koliko puta ste panično tražile  naočare po stan dok su one sve vreme bile na vašoj glavi i “čuvale vam šiške”?

–Koliko puta ste  zaboravile godišnjicu braka i neke važne rođendane?

–Koliko puta ste zaboravile da zaključate stan ili isključite peglu za kosu?

–Koliko puta se niste setile osobe koja vam se uredno javila na ulici – onako kao da se znate 100 godina?

–Koliko puta ste umesto šećera, sipale so u kafu?

-Koliko puta niste uspele da iz prepune torbe ispred vrata pronađete ključeve, pa ste je izvrnule i rasule po hodniku dok su vas komšije čudno gledale?

–Koliko puta ste uhvatile da pričate same sa sobom, usred bela dana, na ulici?

–Koliko puta ste ušle u spavaću sobu ne bili u njoj vršile malu nuždu?

I? Kakav je rezultat? Ako se prepoznajete barem u polovini ovih slučajeva, onda se razumemo. Kao žene preko 40.

Dobrodošle u klub — gde su monolozi sami sa sobom, zaboravljeni ključevi i frižider pun iznenađenja potpuno normalni!

A zašto smo takve? Možda što svakodnevno nosimo gomilu stvari u svojim glavama da ne stižemo da ih izvedemo na pravi put – ama baš svaku od njih. Zato što smo tu za svakog i za sve pa uglavnom zaboravimo da ponekad budemo samo za sebe. Naše misli su izgleda brže od našeg tela jer godine ne  donose samo sporost u nogama već i u glavi.

Mada, biti žena od preko 40 je uglavnom dovoljno kao objašnjenje.

(Napisana – 2025.)

(Napisana – 2017.)