Prilikom kućnih poseta, po bolničkim hodnicima, restoranima, čitaonicama, učionicama…Prvo pitanje glasi: “Imate li ovde vajfaj (Wi-Fi) i ako ga daj Bože imate, koja je šifra?”

 Gde su se izgubila ona pitanja „Kako ste, kako su vaši, ima li zime, je l’ holesterol pao,  kako je na poslu, gde da se izujem …?“ Sad samo pitaju – Koja vam je šifra za vajfaj? Kao da je to jedino što nas još povezuje.

Porodično okupljanje

Jedan zimski dan, čini mi se da je bio ponedeljak? Napolju sneg ubacio  u petu, sve preti da nas zaveje.  Četvoročlana porodica ulazi u obližnji restoran ne bi li nešto ukusno prezalogajila. Bezecuju  sto pored prozora, skidaju jakne i kače ih na obližnji čiviluk. Sedaju na  drvene donekle udobne stolice i  njih troje vade mobilne telefone. Mama ne vadi ništa iz torbe već uzima jelovnik.

–Izvinite, Vladan doziva konobara.

-Recite, ljubazno će mladi konobar s blagim osmehom na licu, onim koji je govorio da mu se smena uskoro završava.

– Koja je šifra za vajfaj? Opet će Vladan.

Vladan kucka nešto, Tanja i Peđa mu se pridružuju.

– Kako, 22? Ajte ponovite, molim, Vladan će uzplahirenim tonom.

-Mogli bismo nešto naručiti, prekinula sam ih u kuckanju šifre za vajfaj.

-Ja ću Karađorđevu, izjavljuje Peđa.

–Može i meni isto, pridružuje mu se sestra koju je mrzelo i da prelista jelovnik u potrazi za nečim što nisu Karađorđeve šnicle.

-I ja ću Karađorđevu, ponavlja za njima i Vladan.

-Meni dajte, da vidim…samo trenutak. Dajte i meni Karađorđevu, smejem se.

I dok ja kroz prozor posmatram razigran ples pahuljica, moja “trojka” ćuti i bulji u svoje smart telefone.

–Ne verujem, ovaj čovek toliko smara. Šta da mu kažem? Hoće da kupi onu našu krntiju, ako može za šerpu ribe. Kakvog sveta ima? Nervozno će Vladan.  Čekajte, imam vezu na drugoij liniji, nastvalja i ronda.

–Nikako da pređem ovaj nivo. Marko i Vuk su već na trećem, a ja go neki luzer još ne mogu ni prvi da pređem. Tata, aj mi hakuj ovaj level, hoćeš? Nervozno će Peđa dok prstićima plete po tastaturi.

-Hoću, ali ne sad, vidiš da sam zauzet,  izgovara Vladan nervozno.

Ćerka ne progovara i samo se smeška dok izgleda čatuje sa svojim frendicama.

-Šta ima kod tebe, Tanja? Pričaj mi, kako je uškoli? Pokušavam da započnem konverzaciju s ćerkom jer mi se učinilo da je ona od njih troje najbolji „materijal“ za čašicu razgovora.

–Čekaj mama, samo da otkucam nešto, izjavljuje a da me ni u oči nije pogledala.

Zvoni joj telefon.

–Ej, poz, niš..ti? Rekla je u slušalicu i smejala se.

Sve same šifre

Ej, poz, niš!!! Šta je to, jesu li to neke šifre? Njima su prsti toliko srasli s tastaturom, da im je jezik zakržljao. Njih mrzi i da izgovaraju reči punog značenja, a da ne pričam o rečenicama.  

Pa zamislite mene i moju Miru u takvoj spiki: „Poz Mir, gde kup on cr pap za pin?“ Što bi u prevodu bilo: “Pozdrav Miro, gde da kupim one crvene paprike za pinđur?” Ne, ne bih ja to mogla tako. Umreću u nekom svom vremenu, tehnološki neosveštena,  čak i na smarti izgovarajući pune rečenice.

-Aha, smeje se, opet aha i opet smeh. Aj– kraj razgovora.

–I, da nastavimo?

–Ček, sekundu da nešto fotkam, ignoriše me opet Tanja. Eno je, izdužila ruku, namestila “spontani” osmeh i gleda u ekran kao da istražuje najstrašnije dubine svemira.

-I? Opet ću ja..

-Ček, samo da pošaljem Sanji na Viber. Šta, pa ja nemam signal! Rekla je Tanja, sad već vidno popizdela.

-Nemaš signal, e to je već zajebano, već počinjem da se sprdam.

-Mama, daj mi tvoj fon? Ovo moje smeće opet radi ko na paru. Ispružila je ruku ne bi li dohvatila FON iz moje ruke.

– Evo, evo, polako…pružam joj FON.

–Tata, aj prodaj mi ovu ciglu i kupi mi šesticu (da naglasim, ovo se dešava pre Vučića, onda kada je “šestica” bila cool FON).

–Hoću sine, samo ne danas. Zauzet sam…Kucka nešto.

Sin i dalje pokušava da bez hakovanja pređe neke nivoe i u sebi gunđa. Ponavlja nešto što je meni nepoznanica.

–Vidite klizanje na TV-u, pokazujem im očima na ekren koji je visio na zidu. Jel moguće da su ovo neke Olimpijske igre? Kako ja volim da gledam ovo umetničko klizanje, pogotovo parove. Što su im lepi kostimi, savršeno…

Tišina…

-Znate li koga sam juče srela? Opet izjavljujem dok pokušavam da “razbijem” tišinu koja nas je okružila.

-Ne, koga? nezainteresovano će Vladan.

–Moju pokojnu Smilju.  išla na Riblju po rasad za muškatle, a Filip Višnjić joj nosio ceger.

-Aha, super Jelo, kaže  Vladan tiho, opet nezainteresovano.

Ne, oni mene ne slušaju. Oni sa mnom ne razgovaraju.

Mobilni – najbolji drug

Osvrnuh se na trenutak oko sebe i zatičem sličnu, gotovo identičnu situaciju. Ljudi sede i bulje u svoje tehnološke spravice, s vremena na vreme bace pogled na čoveka ili ženu s kojim su dojehali na klopu. Što bi Arsen Dedić rekao: “Danas ljudi na kafu idu s mobilnim telefonom, a ne s prijateljem.”

Glagol razgovarati, i njegovi sinonimi- pričati, divaniti, ćućoriti, diskutovati, komunicirati, razglabati, govoriti, naklapati, zboriti, drobiti, vesti…Znate li vi kako se to radi, gde su se svi ti glagoli izgubili? Pogled oči u oči – da vidim šta misliš, govoriš li istinu ili baronišeš.

Konobar donosi klopu. Telefoni se ostavljaju na sto,  guraju ih između slanika, kutije sa salvetama, escajga i maslinovog ulja.

Klopu smo dokrajčili, olizali tanjire. Peđa po difoltu traži repetu, a mi se po tom istom defoltu pravimo gluvi i bojkotujmo njegove “”gladne vapaje”.

–Ja sam razočarana, apostrofiram razočarana, rekla sam ozbiljno.

-Što, meni je šnicla ekstra, zaključuje Peđa.

-I meni je okej.  Na pomfritu štede ko i uvek, inače sve je super. Tebi se ništa ne sviđa, zaključuje Vladan. Hoćeš nešto drugo da ti naručim?

–Razgovaramo li mi?

–Šta je s tobom, opet ta dubokoumna pitanja?

-Pa sedimo ovde već 45 minuta i ćutimo, nastavljam kritički.

-Daj Jelo, ako si nadrkana nisi ni morala poći. Mogla si pojesti onaj gulaš od ručka i svi zadovoljni.

-Nadrakana? Začuđeno odgovorih.

-Samo želelim  jedno mirno veče u restoranu, a ti sve pokvariš, opet će Vladan praveći se da ne razume o čemu sam pričala.

-Kad kažeš mirno, ti verovatno misliš na tiho?

-Opet ti? Nije ni vreme ni mesto tvom cinizmu.

-U pravu si…Nego koja beše šifra za taj vajfaj, pa neka kvalitetno druženje otpočne.

Jer kad vam život postane “mreža” ponekad je jedini način da preživiš…da se povežeš.

(Napisana – zima, 2015.)