Sedimo sestra i ja u kancelariji. Svaka za svojim stolom, zadubljene u svoj posao i obaveze koje nas čekaju kad izađemo iz nje.

Pričamo o ambicijama – onim dečjim. Sećamo se perioda naših ambicija. Gde smo pogrešile, a gde smo bile previše hrabre.

–Moja Milena nema baš velike planove, izjavljuje Rada prevrćući očima. Kaže, da ima plan za budućnost. Ne želi da upiše srednju jer je čula negde da nije obavezna.

-I, šta je „pametnica“ sad smislila?

–Kaže hoće da skuplja đubre po ulici i da prima socijalnu pomoć, saopšatava ona gotovo svečano. Uz blag i umoran osmeh, onaj koji je odavao očaj.

–Pa dobro, bar je iskrena.

–Čekaj, nije to sve. Kaže da neće moći da ima pse jer u tim uslovima neće imati za njiohovu hranu.

– Pa šta reći, plemenitost izbija iz nje, nadovezujem se.

– Šta ću, nisam je birala.

-I šta si joj rekla?

-Rekla sam joj da je vrlo ambiciozna i da sam baš ponosna na nju. Biznis plan joj je odličan – realan, održiv i bez nepotrebnih troškova.

–Pa sjajno, baš sam ponosna na nju, smejemo se obe. Više od muke nego od radosti.

–Rekla sam joj da ova naša vladajuća partja mora odmah da je kontaktira. Bila bi prava šeteta da takav „kadar“ kao što je ona propada. Jer svaka partija koja vodi računa o svom renomeu vapi za nekim kao što je ona. Onom s manjkom ambicije, a bogami i pameti.

–Nek odmah pošalje svoj CV, dok je vreme.  Konkurencija u Srbiji je na visokom nivou za ovakav profil kandidata.

–Đoković je za svoj prvi trening SAM spakovao torbu. A imao je samo pet godina. Je l’ znaš to? A ja ovoj još uvek vadim kičmu iz sardine. E sad sam apgredjdovala, sad više ne vadim. Sad samo gnječim.

–A je l’ znaš da je Tesla sa samo 12 već konstruisao motor sa magnetnim poljem. A ovaj moj je s dvanaest još uvek jeo pesak.

–A ti? Šta ima novo kod tebe i tvojih anđelčića?

–Opet kec iz mate, kažem dok otpijam gutljaj kafe, kao da je to najnormalnija stvar.

–Pa on za razliku od Milene, ima ambicije. On hoće da bude košarkaš.

–Da, ali preko mojih leđa i mog strpljenja. I ja sam mu dozvolila da kući donosi dvojke. Neka ga, velim nek dete prati svoje snove. Da se ne opterećuje.

–Ali nisi kečeve dozvolila. Je l’ tako?

–Upravo tako. Samo dvojke. Jer dvojke su kompromis, kečevi su već bezobrazluk.

–Znači i Peđa ima svoj plan – Sanjaj visoko, a ocene drži nisko. Šta reći, čisto umeće.Baš sam ponosna na njega, opet se smejemo – od muke. I, kako si reagovala?

–Konfiskovala sam mu ključeve od auta. Integrali i ključevi idu ruku pod ruku. Nerazdvojni ko prsti i tastatura.

–Sjajno! ironično odvrati sestra. Dakle, auto je kompromis. Snove gura napred, a integrali ga koče nazad. Savršen plan za budućeg košarkaša! I kako je reagovao?

–Onako, nemam pojma. Gleado me je kao da sam mu deo srca iščupala. I zamenila ga dopunskom nastavom iz matematike.

–Mora da je popizdeo?

–Naravno! To mi je i bio cilj. Šta je zaboga mislio, da ću mu zabraniti pristup gradskoj biblioteci?

-Deca su nam „super“ ambiciozna. I dok oni pričaju o košarci, socijalnoj pomoći i oduzimanju vozačkih sposobnosti, mi se smejemo, s uzdahom će Rada.

-Da, smejemo se. Šta drugo da radimo.

I dok se smejemo, shvatam jednu stvar: možda su naši životi ponekad haotični, umorni, puni kompromisa i kečeva, ali ambicija… njih nikad ne manjka. U njima. I u njihovim – kako li ih drugačije nazvati – malim, genijalnim biznis planovima za život.

Jer, na kraju krajeva, šta drugo možemo nego da se smejemo i klimamo glavom pred tim planovima, dok pijemo kafu i čekamo sledeći haos.

Na sledeću scenu nismo morale dugo čekati. Odlazim do kuhinje.

-Nije da zabadam nos u tuđe stvari. Ali zašto je Milan (naš bata) za Boga miloga skuvao 30 jaja? Nije još Uskrs. A nije me ni ponudio.

-Ja predlažem da ga pitamo.

-Misliš?

-Ili možda ne. Ko zna na kom nivou su njegove ambicije danas?

-U pravu si. Za danas mi je dosta  ambicija.

-I meni.

(Februar, 2026.)