Neobavezni naučno kulinarski ekspoze moje majke o najsavršenijem načinu uvijanja sarmice od zelja, prekinula sam nerado.

–Selimo se, tiho sam izjavila već unapred plašeći se ostatka konverzacije.

–Stvarno, opet se selite? Pa vi niste normalni. Mislite li vas dvoje na decu? orilo se iz nje.

–Da mama, mislimo. Kakvo ti je to glupavo pitanje. Kao da jedva čekamo da opet menjamo konak.

–Cigani čergari vam nisu ravni. Ali šta sad, kad se mora, rekla je tiho i dreknula: Božidare, oni se opet sele. Je l čuješ?

–Čujem, čujem. Možda bi bilo bolje da ne čujem.  Crna Jelo, češće vi menjate stan nego ja gaće, vikao je deda negde iz dubine sobe.

–Ćuti Božidare. Ako nemaš šta pametno za kazti, bolje ćuti, završila je Mara.

I dok mnoge žene željne promene ofarbaju kosu, muškarci puste bradu i zajašu neki opaki  motor, a ne – mi to ne radimo. Mi se selimo jer uvek postoji neki debeo razlog za to! Jedina razlika  je u tome, što ostajemo u istoj  državi što u  našoj porodici već ulazi u kategoriju stabilnosti.

Jer selili smo se mi i kod braće Crnogoraca. Tamo smo naučili da se kafa ne pije “s nogu” već traje satima, da se “odmah” odnosi na neki okvirni vremenski period i da se sve može rešiti sjutra. Navikli smo se na to da je more tu odmah iza ćoška kao i na filozofiju  da se niko ne nervira pre podne, jer nema potrebe. Kao što sam već naglasila- sve će se rešiti sjutra. Odnosno, neko će već sjutra reći: “To ti je završeno” (s akcentom na slogovno R).

Selidba, mrzim da izgovaram tu reč, a pogotovo ne da budem jedan od glavnih aktera iste. Prvi poljubac, prvi polazak u školu, prvo dete…sve ovo izaziva trenutni osmeh na vašem licu i blagi uzdah zadovoljstva, a prva selidba, kako vam to zvuči? Možda da je prva, pa nekako bih se već snašla, ali osma, deveta , ne nikako – ne opet! Ja sam ona fela žena koja dane broji,  ali selidbe izgleda više ne.

Odlučili smo da opet menjamo konak. Iako je i ovaj put postojao valjani razlog za to, obično onaj koji nama nije išao u prilog, selidba se nije mogla odlagati. Neko bi rekao da su promene dobre, jačaju vašu psihu, čine vaš momoton život do jaja zanimljivim…sve u svemu – koga boli uvo za to. Ja sam samo ojačala tricepse i bicepse zahvaljujući tolikom seljakanju, a o hemoroidima i da ne govorim.

I selidba može otpočeti

Krećemo. Nervoza počinje da kulja, polako ali sigurno unosi razdor u familiju a jačina glasa u decibelima raste dok se trudimo da decu poštedimo ovih muka.

 Idem u obližnju mesaru da pokupim kutije od junećih kostiju i pašteta ne bi li u njih pakovala stvari. Počinjem od garderobe, slažem je koliko mogu pažljivije, zatvaram kutiju, čujem iritirajući zvuk lepljive trake i molim boga da mi se haljine ne osećaju na čvarke, juneće kosti i pančetu.

Sad je došao red na šerpe, poklopce, lonce, čaše i ostale drangulije iz kuhinje. Potrebne su mi novine za umotavanje i odlazim do komšije koji ih skuplja  za potpalu, sigurno će mi ih dati, pa nije mi prvi put da ih tražim.

Ostale su još  slike i figure iz svih delova sveta koje mi je muž kupovao, naravno po mom nalog. Sad proklinjem svoj smisao za estetiku, jer bolje da je kupovao samo magnete za frižider, lakše bih sad prošla sa pakovanjem.

–Gde mi je ona siva vaza? Znaš ona mala sa srebrnom trakicom, upitala sam Vladana koji je unezvereno tumarao po dnevnoj u potrazi za nečim do čega mu jeizgleda baš stalo.

–Pa sećaš se, slomili smo je pri prošloj selidbi. Još se sećam kolko si suza za njom prolila.

–A  onaj svećnjak što si mi doneo iz Rusije?

–Joj Jelo, pa ja nisam ni bio u Rusiji. Počinješ da haluciniraš, mora da je zbog grafita i lepljive trake. Batali to i dođi da mi pomegneš.

Vladan je već uspešno rasklopio sav nameštaj. Iako se pola plakara raspalo, nema veze, jer po mom Vladanu smo krivi isključivo mi koji kupujemo jeftin nameštaj od iverice jer nemamo za onaj od punog drveta.  Šrafove i eksere deca skupljaju po sobi, a ja se derem na njih da se obuju jer ne znam da li vakcina tetanusa i dalje radi posao.

Kad je taj proces završen, naoružana metlom pajem po zidu paučinu i čistim đubre koje je bilo iza ili ispod nameštaja, ostalo od prošlogodišnjeg krečenja.

Deca su srećna. Razmileli se po đubretu kao arheolozi pred iskopinama, pronalazeći stvari za koje sam bila sigurna da su zauvek nestale u nekoj prethodnoj fazi života.

-Mama, vidi ovo! Čuli su se dečji glasići iz svih uglova sobe.

Dok je Tanja sva ozarena, pronalazila davno zaboravljene crteže i šnalice za kosu, Peđa je ipak imao drugačiji fokus. Njega nisu zanimale uspomene, zaboravljeni crteži niti delovi igračaka. Njega je zanimalo samo ono što je jestivo. Prvo je iskopao smoki. Star, izlomljen, drugačije boje, ali ipak validan – po svim Peđinim standardima.

 “Ostavi taj smoki s poda. Pravilo od 5 sekundi davno je istaklo”. Koliko sam puta ovu rečenicu izgovorila. Što u kući, što u parku, što u autu…

Onda je pronašao još nešto, ono što je preživelo sve higijenske standarde. I dok sam ja pakovala kutije, Peđa je slavio svaki zalogaj kao lični pobedu nad haosom u koji je ušao bez prethodne najave. A onda sam shvatila – deca ne pamte selidbe po novim adresama i državama. Pamte ih po onome što su pronašla za jelo.

A sada treba pozvati drugare koji će glumiti fizikalce spremne i orne za nošenje kutija, sitne i krupne bele tehnike. Sva sreća pa su to jaki momci, “sportisti”, bez poroka, mada se uvek desi da se neki od njih baš noć pre selidbe zapije u lokalnoj kafani. Sve u svemu, brzo se to natovari, a još brže istovari iz kamiona. A onda sledi ono čuveno pitanje „Na kom si spratu?“ i očajna lica fizikalaca (drugara).

Ovo je jedna faza sa koje prelazimo na drugu – isto to, ali obrnuto. Princip je manje-više isti, nervoza je i dalje prisutna. Slaganje, plakanje nad uništenim stvarima, ribanje, sklapanje, simetrično i asimetrično kačenje slika, lepljenje tapeta, nespavanje i upala mišića.

Izdržali smo i gore stvari, tešim se. I posle kiše dođe sunce.
Za sve savete u vezi selidbe, tu smo, stojimo vam na raspolaganju.

I posle ovog teksta, bila je još jedna selidba, čisto da napomenem (ako to nekog uopšte interesuje). Toliko smo dosadni sa promenom prebivališta da ljudi na te naše objave reaguju kao i na premijerovu jučerašnju posetu Briselu. Svašta, nemaju pojma koliko je nama zabavno!

I nakon te selidbe, desila se još jedna…ovog puta ona koju smo priželjkivali skoro pa 20 godina. Naša mala vrcava porodica postala je vlasnik stana u delu grada na koji se još nismo navikli – gde su ulice šire, komšije tiše, a parking misterija ravna Bermudskom trouglu. Zbogom kutije, selotejp trako, hemoroidi…konačno smo uspeli!

Ili smo barem tako mislili dok nismo shvatili da se selidba zapravo nikad ne završi — samo pređe u fazu večitog raspakivanja i traženja stvari koje su „sigurno bile tu malopre“.
Još uvek otkrivamo gde nam je svetlo u hodniku, kako se pali rerna i zašto svaki novi stan ima bar jednu fioku koja se ne otvara bez molitve. Ali nema veze. Ovo je naše. Sa zidovima koji mirišu na sveže krečenje, kreditom koji će nas pratiti do duboke starosti i osećajem pobede svaki put kad ubodemo pravi prekidač iz prvog pokušaja.

(Napisana -Leto, 2013.)