Odemo ćerka i ja pre neki dan do neke prodavnice jednog poznatog modnog brenda, onako da razgledamo (kad kažem razgledamo, milsim ona razgleda, ja prevrćem očima).  Kažem joj ja, ajd kad smo već ovde da se popnemo na sprat da vidimo neke farke za tatu.

Prvo što mi je za oči zapalo su abnormalno visoke cene koje čak i sa mojim vaučerom za 15% popusta za reciklažu nisu prihvatljive za moj veoma oskudan i za ovaj mesec već okrnjen budžet. Velimu sebi: Kad smo već tu, aj da ubijem vreme, napolju ionako duva neki ladan vetar.

Slaba vajda, ovde za mog rmpaliju nema ništa, sve sami modeli za Liliputance, a ti Gulivere razguli jadniče.

-Imate li možda neke onako normalne, veće, sa ravnim nogavicama? prekinula sam prodavačicu kojoj se neki baja “zakačio” i ne popušta s pitanjima o sastavu materijala i ostalim konfekcijskim začkoljicama.

– Pa i ne baš. Sve su uske, mada evo imamo jedan model s ravnim nogavicama, odgovara srećno.

– Imate li veći broj?

– A ne, ostao nam je samo 36. Žao mi je. Mada, vidite imaju dosta elastina u sebi. Mogu se razvući sigurno za dva broja.

– Elastina, kažete? A jel mogu da se razvuku za osam brojeva?

– Vidi mama, ovo taman za tebe, Tanja “šara” po policama i pravi se vickasta.

– Ćuti mala, nije  ni vreme ni mesto za komendiju, odgovaram joj besno, iako dete nije bilo krivo za očeve abnomarlne gabarite i moju nervozu prouzrokovanu odgovorom mlade prodavačice.

– Evo baš ovaj momak pita imate li neke još uže, haha njemu su i ove široke. Vama uske, njemu široke, nikom potaman,  zaključila je mlada dama.

Gledam ja tog nezadovoljnog kupca s bradom ala „drvoseča da sam ja“ s frizurom uredno zalizanom, s visokim šiškama u stranu (mislim da je ona u smeru kazaklji na satu) kao vrhuncem rada ovih urbanih frizeraja u koje mi „obični“ ne svraćamo jer za te pare osim frizure i feniranja, u onim našim „običnim“ salonima možemo dobiti i pramenove i mokre lokne, pa i da nam ostane za po kile junetine za gulaš.

Pantalone na mišiće obukao, sve mu se onaj tur po zemlji vuče. Eno ga šetka sitno oko police sa vunenim džemperima, ne može nogu ko čovek pružiti. Biće da je zbog tura, smeta mu izgleda, ali on se ne žali. Jer što bi mi žene rekle –  Lepota boli, peče, smeta, steže i stiska.

Posmatram ga ja, onako ispod oka i nastavljam dole do članaka, pitajući se kako uopšte tim nezgrapnim stopalima može da se uvuče u onu malu rupu. Zaključujem da je u pitanju  elastin koji da se razumemo u ovom slučaju, radi posao za čistu  desetku. E sad ga već gledam bezobrazno, sve oči iskolačila dok me Tanja vuče za rukav jer sam je opet, bože moj izblamirala.

Razmišljam kako ću nonšalantno uteći s odeljenja muške konfekcije sa uskim pantalonama dok ova ljubazna devojčica tegli one s brojem 36 još uvek me ubeđujući u visokoelastičnost gore pomenutog modela.

-Gospođo, ima li nešto na meni što Vam je interesantno?  upitao me mladi Hipster jer sam izgleda malko preterala u razgledanju.

– Lep okvir tih vaših naočara. Koju diptriju imate? uh, dobro je, snašla sam se. Mada Tanja nije tako mislila, eno sakrila se iza rafa sa kariranim košuljama.

– Nemam, to su one bez diptrije, odgovara mladić.

– Aaaaa, nisam to znala, začuđeno sam izjavila.

U moje vreme kad ti kažu da bi trebalo da furaš đozluke, bio si tužan do bola. Jer to je značilo da ćeš  doživeti vrhunac vršnjačke zezancije, što podrazumeva da će ti  nakačiti neki nadimak koji će te pratiti žitavog života, kao recimo Ćora, ili Pepeljara.

Dajte mi jedne naočare bez diptrije i farmerice sa elastinom – šta sve neću čuti!

U moje vreme se znalo ko je muško, a ko žensko. Ko vozi traktor, a ko kapiju otvara. Krpice, frizure, depilacije, antioksidansi, kremice, tečni puderi, rasprodaje, pincete …to je bio isključivo naš svet. Muškarci su se susretali s problemom hemoroida, peruti i eventualnim visokim zaliscima i to je otprilike bilo to. E sada, sa svim tim stvarčicama i dalje ratuju žene, samo su im se sad na tom polju priklonili i neki pripadnici ove jače, da ne kažem ružnije populacije.  Da se razumemo, volim ja kad muškarac miriše na čisto, nosi čiste gaće i čarape bez rupe na peti, ali ovaj hipsteraj se meni uopšte nešto ne dopada i u tom pogledu se po skoro prvi put slažem sa suprugom, onim klasičnim Balkanoidom u ležernim i širokonogavičastim farkama.

Termin hipster originalno je označavao ljubitelje (mahom belci iz srednje klase) džez muzike, četrdesetih godina prošlog veka. Hipsteri su tako usvojili način života džez muzičara poput: garderobe, načina govora i ponašanja, boemski opušten stav prema životu, seksu i opojnim drogama i predstavljali su ozbiljnu subkulturu u to vreme. Gaje specififični stajlingom koji prkosi mejnstrim sceni, karakterišu ih brada, brkovi, naočare bez/ sa diptrijom, tetovaže I garderoba iz Sekend hend prodavnica i buvljaka...I sve sam to pročitala negde na netu.

Ako ćemo tako, teško da mogu da poverujem da ovi naši Hipsteri padaju u trans slušajući Elu Ficdžerald ili Bili Holidej. Ili da uživaju u bravurama Luisa Amstronga, a i nešto ih ne viđam često po Sekend hend radnjama, a ni na Najlon pijaci petkom kad polovnjaci zažive. O boemski život su se samo “naslonili” onda kad su na apsolvenstskoj ekskurziji u “Tri šešira” na Skadarliji popili  malo pivo. I zato mi to nije ok.

Neću da mi se sin jednog dana ni “očeše” o ovaj hipsetraj. Hoću da umesto u frizerske i one salone lepote, odlazi na utakmice i sastanke. Hoću da umesto što bi sate i sate provodio razgledajući krpice po Second hand radnjama, Haemovima i Njujorkerima, te sate troši na basketu, ili fudbalu s društvom iz kraja dok ime se ona gajba piva greje na suncu. Hoću da bude ponosan na svaku dlaku na svom telu, da nosi pantalone koje mu neće prekinuti dotok krvi u onom delu na koji su muškarci najviše ponosni. Da  naočare za vid nosi onda kad mu vid oslabi i to isključivo one koje mu odgovaraju po obliku lica, a ne ove što imaju svi pa hoće i on. Neću da svoje telo ukrašava tetovažama kineskih narodnih poslovica. I neka mi neko kaže da sam staromodna – šta sad.

Tanja i ja odlazimo kući jer onaj ludi vetar je konačno stao, a i noge me već izdaju.

Dolazimo kući. Peđa sa slušalicama na glavi  sedi za radnim stolom, priča s nekim na engleskom i psuje na srpskom.

–Peđaaaa, skidaj to čudo s ušiju i slušaj me šta ti kazujem. Idemo sutra kod babe na selo, izjavila sam besno.

–Joj, zar moram, namrgođeno će moje muško čedo dok ukrivo skida slušalice.

-Nema neću, ne želim – moraš i tačka. Idemo svi pa ideš i ti. Dedi su stigla drva, pa da pomogneš. A u nedelju su svinjokolje kod tetke. Videćeš, biće to super provod!

I tako kažem ja, kad naučiš da cepaš drva…e s tim predznanjem možeš u frizerski salon, drugačije – NE!

Gvožđe se kuje dok je još vruće. Uvek se služim tom krilaticom.

Ako preživi sekirče i svinjokolje. Još ima nade za njega. U suprotnom, elastin mu ne gine.

(Napisana – 2016.)