„Mama i ja imamo skoro pa 100 godina imamo“, rekao je Vladan prošle nedelje dok je Tanji držao slovo o nečemu čemu ja u tom trenutku nisam pridavala veliku važnost.

Da li zbog toga što je ćera zaboravila da izvadi sudove iz mašine, ili zbog toga što je Zari opet zaboravila da očisti posip pa nam stan prilikom velike vlažnosti u vazduhu ima diskretan šmek javnog toaleta na železničkoj stanici…opet kažem – nisam pridavala veliku važnost. 

Misli su mi tumarale ko zna gde, ali ovu izjavu nisam mogla da potisnem.

100 godina! I tada je u meni nešto puklo.

I dok sam se pravila da sam kuuul, ova cifra od 100 leta me je baš strefila. Iako je moj Vladan odneo malu većinu u ovom pozamašnom zbiru, nije mi bilo svejedno. Bože, pa  ja sam baš stara – ono baš old.

Užurbano hitam do ogledala u hodniku da se onako podrobno pogledam.

Znaci umora su vidljivi, to znam, ali bora imam mnogo više nego kad sam se zadnji put poglednula, onako u prolazu. Vidim, kolagen  mi polako otkazuje saradnju, gravitacija radi prekovremeno, a podočnjaci izgužvani, baš kao i Peđina majica za fizičko.  Violinsku figuru zamnila ona u obliku kontrabasa, a zrela sam za jedan antiejdžing tretman, pomislih. Sigurna sam da je to i Vladan primetio, mora da mu više nisam privlačna čim me je sinoć odbio kad sam ga zaskočila. Sve češće se nutka da mi ponese kese s pijace, a i nema dana kada mi ne nabaci da mi njegov drug Šolim daje čak 20% popusta na članarinu u njegovoj teretani koji je otvorio pre dva meseca tu negde kod nas u kraju.

Kad saberem i oduzmem, vidim da je konačno došlo vreme da i ja sebe obradujem nekom skupom kremicom sa sastojcima koje ne umem ni uz sricanje da izgovorim. Počeću od kreme, pa idem dalje na maskaru, sjaj za usne, mleko za telo…Domino efekat u kozmetičke svrhe – tako bih to nazvala.

Nakon što sam „pozajmila“ nekoliko novčanica iz našeg već okrnjenog šteka, onog što sam čuvala za crne dane, reših da se počastim. Jer ima li šta crnje  od prvih oblika starenja?

Oko odabira odgovarajućih radnji koje prodaje skupocene kozmetičke preparate, neću se ni malo pomučiti jer ja imam ćerku koja me svakodnevno o njima bombarduje tako da mi je barem jedan deo njih ostao u malom mozgu.

Misija „šoping“ je uspešno okončana, a njen vodeći akter je uspešno aterirao u obližnji kafić da na miru posrče produženu s mlekom i ispali dve cigarete, čisto da se psihički pripremi za povratak kući.

Ulazim u stan. Vladan je nažalost kod kuće,  tako da sam sve one kese iz šopinga nameravala da ubacim u špajz koji se nalazio odmah do vrata, kod Zarinog ukaljanog posipa. I dok sam otpertlavala pertle i borila se s ravnotežom, nisam uspela  a da se ne sapletem o Peđine patike broj 47 koje su mi preprečile put tako da su moje kese umesto u špajzu, završile zajedno sa mnom na podu . I tako sam ja razotkrivena.

–Opa ženo, pao neki šoping? rekao je Vladan u neverici.

-Jeste, pa šta.

Pih, baksuze jedan. Kad bojler procuri ni dronom te ne bih locirala, a sad te ima i previše. Pomislih u sebi.

–Šta se odmah ljutiš, idi bestraga.  Daj da vidim šta je u kesama.

Otvara prvu. Nezainteresovano gleda u kremu sa hijaluronom, kolagenom  i Q10 nekim vragovima, vrti onu kutiju i čita.

–Kažu da podmlađuje, izgovaram u pauzi njegovog sricanja.

–Ko kaže, ljubavi moja naivna?  još me je i po glavi pogladio. Super, osim što sam Metuzalem, sad misli i da sam blago reterdirana. Sve lepše od lepšeg.

–Kažu, kkk..aaa, sad sam još počela i da mucam. Aj pogladime još jednom pa da mogu da mrem, rekla sam u sebi.

–Okej, okej,  čemu ta tugaljiva faca? I ako mogu da pitam, koliko si platila ovo malo čudo u crnoj kutijici sa zlatnim slovima?

–Dvadeset evra.

–Daj Jelo, znamo se.

–Sedamdeset u stvari, ispalih ko iz topa.  Čekaj bre, dobila sam i gratis serum za podočnjake iz iste kolekcije. Ali helouuu, vredi svake pare. Samo se ti drži svoje plave Nivea u metalnoj kutiji, a mene pusti da uživam u svom eliksiru mladosti.

–Šta? Pa ti nisi normalna. Znaš da smo te pare čuvali za wc šolju…

Da nisam pala u latentnu depru, ja bih možda i kupila novu wc šolju, ovako kad konačno pukne svako će dobiti po nošu u boji koja mu je najdraža…šta sad, možda ostanemo bez dela sanitarija, ali ja imam novo lice, ne moram ni nuždu da vršim– rekla sam u sebi.

Smeje se Vladan i nastavlja da otvara kese.

–Maskara? Nakrivio je glavu u levu stranu i opet me gledao podrugljivo.

 -To je ona za mačkasti pogled. Izdužuje trepavice u spoljašnjim uglovima oka i to u samo jednom potezu. Pogledaj četkicu, poput kandže je, ona čini trepavice punijim i povećava volumen do 6 puta. I to samo u jedno trenutku. Ej breee,  kako da je ne kupim?

–Posle ovog izlaganja, dođe mi i ja jednu sebi da pazarim pa da oboje trepćemo po kući poput dve dekintirane divlje mačke.

–Nudila mi je i neku još skuplju, ali mislim da će i ova da odradi posao.

–Svaka čast Jelo, drago mi je što nisi pala pod pritiskom.

–Vladane, nije ni vreme ni mesto tvom sarkazmu.

Neka bude srećan, mogao je i gore proći. Da sam poklekla mogla sam i neki keš kredičić dići pa da vidim kako bi onda kipeo od besa. Ovako, jedna wc šolja i majstoru za ruke  je bilo sve što mi je bilo neophodno  za podmlađivanje.

 A sad odo da se pošteno plahnem, nanesem sve one špecije, što na lice, što na telo, pa losion za odstranjivanje pomorandžine kore sa guzova, pa malo maskare…

A ti, Vladane, slobodno gledaj košarku. Gledaj, navijaj, je** majku i glavnom i pomoćnom sudiji…Jer kad te uskoro zaskoči mlado meso s pogledom divlje mačke s trepuškama koje sam ubacila u petu…ima samo da trepćeš – ali ne od reflektora, već od čiste miline.

WC šolja može da sačeka. Jer sam ja upravo sebi produžila rok trajanja.

(Napisana – 2024.)