Usamljena gospođa, mali kafe u Knez Mihajlovoj, topla produžena, knjiga u krilu i misli koje tumaraju oko nje. Napolju preti da nas sve potopi…I dok dobuje kiša pločnicima najpoznatijeg prestoničkog šetališta, zazvonio joj je telefon.

Tihi glasić s druge strane „žice“ će: Mama, jesi li to ti?
– Jok, ko bi bio? – uzvratih.
– Ubiću se, dobila sam četiri dvojke, nastavlja nerazgovetno, kroz suze.
– Šta, dobila si četvorku? Pa dobro, nije to tako lose, odgovorih mirno.
– Ne, četiri dvooojke, naglasila je Tanja odsečno.

Odjednom nastaje tajac. Da kojim slučajem posedujem nadljudske moći, odmah bih se teleportivala u taj mali zagušljivi školski WC (verovatno se tamo zavukla da njene suze niko ne vide jer u tom uzrastu suze uopšte nisu ok) i „zadavila je kao mačku“. Ili sam mogla da pustim glas čiji bi decibeli parali uši ostalim posetiocima koji su na miru došli da pročitaju jutarnje novine, ali ne, uzdržala sam se i ovaj put  postupila onako kako je pisalo u priručnicima o vaspitanju dece koji mi nikada nisu ulivali neko poverenje.

– Smiri se, biće sve u redu. To su samo ocene, znam ja, popravićeš ti to. Obriši suze i marš na ča, pokušala sam da je utešim.

Prekinula sam vezu i zamislila da mi se umesto kafe na stolu smeši neka ljuta domaća koja će mi pojesti želudac i na trenutak probuditi zaboravljenu gorušicu. Ipak, nastavila sam da srčem ono malo preostale kafe  i krenuh u analizu svoje svakodnevice “duboko” se zamislivši.

Gde sam pogrešila?

I baš u tom trenutku shvatih da je majčinstvo  jedini posao gde daješ svoj maksimum, a za uzvrat samo dobiješ evaluaciju bez ikakvg prava žalbe.

Ceo svoj odrasli život se trudim da svojoj deci pružim sve ono što požele. I šta dobijem zauzvrat- četiri dvojke.

Kad je Tanja poželela novi mobilni, onaj sa odgriženom jabučicom, vrhuncem skupoće-  dobila je. Velim, da dete ne odudara od okoline. Iako smo taj mesec malko gladovali, nema veze, valja se. I tu ne dođe kraj tinejdžerskim prohtevima… Koliko je mojih plata (koja je inače ispod prosečne zarade u Srbiji) otišlo u “vetar” za kojekakve krpice poznatih svetskih brendova proizvedenih u Kini i susednim nisko razvijenim azijskim državama – dođe mi da zaječim.

“Za trulu kinesku krpu da dam 1500 dinara, zašto? Ne vidim razliku, kod Kineza je duplo jeftinija, samo su je ovi ovde dobro dezinfikovali ne bi li tako iz nje ispario onaj poznati “miris” užegle ribe i brodskog kontejnera”. Često sam joj pripovedala.

Ili kad dođe vreme za kupovinu obuće. Prosto ne postoji savršen tajming za tu super soničnu visokobudžetnu naučnu “ekspediciju.” Svake patike u koje se ona zagleda imaju natips “Imaju svi, hoću i ja” i op – deset hiljada. Deset hiljada gromova te opalilo.

– Ma ne dolazi u obzir, znaš li da sve ove krpice na meni ne vrede toliko, zajedno s gaćama i burmom od belog zlata, odgovorila bih joj nervozno.
– Pa i vidi se. Mama, ove tvoje gilje na nogama, to ti je baba dala? umesto da glavu obori od stida, podrugljivo bi se nasmejala dok bi očima pokazivala na moje čizme boje bele kafe koje nosim već nepunu deceniju.
– E sad si bezobrazna, odgovorih joj kroz zube.
– Dobro izvini, šta odmah padaš u vatru, reče uz prevrtanje očiju.
– Alo mala, pašćeš ti na dupe kad te ja šutnem u isto. Sram te bilo. Ajde sad tiho napusti objekat da ne bi obezbeđenje reagovalo, jer ja ako popizdim…znaš me.
– Ali mama, ovakve patike imaju svi u razredu.

Znala sam da u tom trenu, u njenim kestenjastim okicama nisam bila majka – bila sam samo prepreka između nje I “onoga što imaju svi”. Jer u tom period njihovog odrastanja, deca ne nose patike, već statusne simbole koji se isključivo javljaju samo u onim degradiranim državama, a naša je nažalost samo jedna od njih.

– Baš me briga. Neka ti ih onda kupe drugari. Svako po 500 dindži pa da vidiš. Bićeš najsrećniji socijalni slučaj s kul patikama. Videla sam iste ovakve na internet, prodaje ih Gogina komšinica. Isto ovako bele sa tri linije. Mislim da boju možeš da biraš, uzmeš neke koje niko nema.
– Neću ida nosim fejk patike.To nisu original..
– Baš me briga, ubedi ih da jesu!
– Znaš li samo da se u njima čarape pretvaraju u najsmrtonosnije oružje. Neki drugari ih imaju, da pomislim da je amputacija njihove noge jedino rešenje.
– Ko im je kriv kad nose sintetičke čarape.
– Aliii, mama, ti stvarno mene ne razmeš.

Aliii…uvek dođe na kraju svake moje racionalne rečenice i kao i uvek iz tog “fajta” izađem poražena bez ikakvog fer pleja jer znam da me posle jednog “Ali” vreba još nekoliko, onako lukavo, iz prikrajka.

– Ne zakopčavam se ja otpozadi, to više kod mene ne prolazi. Probaj to s babom, ona je još slaba na tvoje vapaje. Ja krpim kraj s kajem, frižider mi curi jer je uvek prazan, jedna ringla ne radi, a da ti ne pričam da mi je skoro na svim gaćama otišao lastiš. U moje vreme, mama me odvede u radnju, pogleda cene, da mi da probam one najjeftinije, pipne gde mi je palac, kaže da obujem obe, obiđem dva kruga oko stolice za probavanje, ode na kasu, plati i ajmo na sladoled pa kući. Daj razmilsi malo, nisi više mala. Dobro znaš kolike su naše plati, saberi, stavi prst na čelo i sve će ti biti jasno.

– Opet ti i i tvoji problemi. Kao da ih samo ti imaš.
– Auuu, ovo je bilo nisko. Skarti jezičinu da ti je ja ne bih skraćivala, odvratih joj besno.

I Drama Queen kreće u akciju…

-Ali mama, evo spremaću svoju sobu svaki dan…i Peđinu. Udahnula je dubko I oborila pogled.

Ako bi kojim slučajem postojala Olimpijada u dramatičnom uzdisanju, moja Tanja bi već imala nekoliko zlatnih odličja  kao i sponzorski ugovor.

– Ne, molim te bez suza. Ajmo u “Mašu” na toplu čokoladu da se smirimo.
– Ajmo, mama i izvini za sve. Pogotovo za onaj “niski” udarac. Priznaj, bio je onako baš u tvom fazon, povukla me za rukav i postiđeno krenula ka izlazu.
-Jeste ljubavi, sva si u mom fazonu, ljubi te majka.
– Znači kupuješ mi patike? Rekla je uz široki kez dok mi je visila na vratu.
– Aha, uskoro će i plata, a možda i novogodišnji bonus. Nadam se da imaju tvoj broj. I kupi sine barem veće za broj, zima će pa da obuješ neke deblje čarape.

Na kraju tog dana nisam znala da li sam loša majka ili samo žena  kojoj je plata manja od tinejdžerskih ambicija.

U kako je lepo kad žena ima svoje JA jer ipak mora da se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, pomislih u sebi i oborene glave uhvatim ćeru za ruku koja nije skidala “nevini” osmeh. Preživeh Ajfon, pa valjda ću i patike.

A sutra…a sutra ću opet negde piti produženu s toplim mlekom koja se hladi i pokušavati da opet ishendlujem neku narednu ekspediciju.

Jer kako Tanja kaže – Imaju svi!

A ja?

Ćuti Jelo, srči tu kafu namiru.

Popila sam i poslednji gutljaj kafe, srčući poslednje kapljice, pogledala u dno prazne šoljice i pomislila kako bi u nekim životnim situacijama kafa ipak trebao da se služi uz rakiju.

Znala sam šta mi fali!

(Napisana – 2019.)