Peđa i ja se vraćamo iz škole. Ja nosim ranac i dve kese s pijace, on nosi samo široki osmeh i Rumenka u desnoj ruci koji je „pao“ kao nagrada za petaka iz mate koji je u njegovom slučaju veoma retka  pojava.

–Čiji će rođendan uskoro? upitala sam ga.

-Moj, moj, odgovorio je uz onaj poznati široki osmeh koji je otkrio nedostajućeg keca u gornjoj vilici.

-I, šta želiš?

-Haskija! k`o iz topa odgovori.

-Nisam čula dobro, aj’ ponovi. Pravila sam se „nagluva“ ne bi li mu tako dala fore da se predomisli.

-Pas mama, onaj što ima Dekijev deda. Znaš, svako jutro ga vidimo kad  pođem u školu.

-Onaj veliki, što vuče sanke? iznenađeno odgovorih.

-Ne vuče sanke, vodi ga deda na povocu.

-Da, taj.

-I? Šta ćutiš, odgovori mi. Je l’ mogu kucu?

Već vidim sebe kako pokušavam da savladam tu zver veličine adolestentskog ti rexa. A ne, ne dam se. Ko da nam onaj “cirkus” u kojem egzisriramo nije već dovoljan.

-Ne dolazi u obzir! rekla sam povišenim tonom koji je oterao onaj detinji osmeh s Peđinog lica.  Pa da nam arlauče ovde po ceo dan, grebe nameštaj, ostavlja dlake i grize cipele. Šta ti sve neće pasti na pamet. A da ti majka kupi loptu, neku s potpisom Mesija?  nastavila sam.

-Imam već tri i jednu kod babe na selu, rekao je nevoljno.

-A da te odvedem na večeru u Mek? Šta misliš,  big mek, pomfrit, šejkić, aaa, dobra ideja?

-Ja bih psa, opet on, kao „Švaba tra la la.“

-A da ti napravim žurku. Videćeš niko neće takvu imati, zavideće ti svi drugari iz odeljenja. Dovešće deda i tamburaše.

-Pitaću tatu onda, odgovori.

E, ovo sam znala da mora da usledi. Zamoliće tatu, tu najslabiju kariku u našoj porodičnoj hijerarhiji (barem kad je u pitanju ispunjavanje nerealnih želja).

–Vidi sine, ja sam i s drugim opasnim zverima uspela da izađem na kraj pa tako mogu i sa  onim s kojim delim postelju, zato ti vapaji kod mene ne „piju vodu“. Pa da počnem… Podstanarski život nije lak. Tako da ja ne želim da zbog tog dlakavog čudovišta opet menjamo konak. Jasno?

-To je pas, nije čudovište, opet će on.

-Znam ja mili, imala sam i ja psa, ali je živeo na dvorištu. Prostor, čist vazduh, krupne i sitne kosti, društvo iz kraja, mace, miševi, kokoške i ostale pernate napasti – ma čisto ludilo. Pas u stanu, a ne, nećete me nagovoriti.

-Mama, molim te.

Spojio je dlanove, namestio tužnu facu i gledao me pravo u dušu.

-Šta će ti pas.  Imamo mrave — slatki, hrane se sami. Imali smo i bubašvabe, al’ smo ih, hvala Bogu, ispratili. A paukovi? Ne traže ništa, rade po kući, besplatni, vredni…“

Ništa ne odgovara. Eto i ljuti se, prekrstio ruke, napućio usne i okrenuo mi leđa.

-A ribice?

-Imali smo ih, ne sećaš se?

-Joj jesmo, al uginule sirote jednog proleća.

-Brate, kakva si ti mama?

–Alo mali ne brataj me i vodi računa o rečniku.

 -I Zaru si dala..prekide me, a ja taman počela svoj ekspoze o nedoličnom obraćanju starijim osobama.

E kad smo već kod toga… imali smo i mačku — Zara. Tanja joj dala ime, naravno neko moderno, da je bio mačor bio bi “Njujorker”. A Zara? Crna k’o noć, mršava, divlja i neurotična.
Umesto umiljate mace — mali tornado. Dlaka svuda: po kauču, zidu, u pasulju… kao da meni mojih nije dosta. Penjala se po policama, zavesama, ignorisala sve što smo joj kupili.

Gosti su počeli da nas zaobilaze, a mi sazvali kućni savet. Posle višenedeljnog “većanja”, jedva sam progurala odluku — Zara ide na selo. Tamo se kratko zadržala (jazavičari je nisu podnosili), pa joj je baba našla novi smeštaj — all inclusive, komšiluk. I šta joj fali? Verovatno živi bolje nego mi.  Samo se ova moja trojka sa mnom ne slaže.

Kad bolje razmilsim, da ja njemu dam bolju ponudu, dva Big meka i veliki pomfrit? Ili umesto tamburaša da probam da angažujem Severinu, ako je taj vikend slobodna.Možda tako zaboravi na Haskija? Kako god, moram biti uporna jer ako je i moj sin tu osobinu nasledio od mene, crno mi se  piše.

(Napisana – 2014.)