Pošalje žena muža u prodavnicu.

“Kupi margarin i ako ima jaja – kupi 10!”
Muž ode u radnju, vraća se kući, stavi na sto 10 margarina i kaže: “Ima jaja.”

Ja znam kako to ide kod nas. Ako treba šoping – ja idem. Ako treba nabavka – šaljem njega. I tu počinje problem.

Jer gde god postoji mogućnost da se nešto pogreši – on je pronađe. Zato sam prešla na sigurnu varijantu: papir, olovka i detaljno uputstvo.

-Ajde ženo, šta pišeš, roman? Nestrpljivo će Vladan dok vezuje pertle u hodniku.

– Čekaj, strpi se malo, odgovaram s uzdahom dok završavam svoj spisak za nabavku.

Vladan uzima spisak i kreće da čita. Posle prve rečenice je već počeo da uzdiše od muke.  Skida jaknu nervozno, seda na fotelju, prekršta noge i kreće:

Pijaca…

-Jaja (20 komada). Poneti kutije! Kod one tete s naočarima i s punđom na glavi. Ima tezgu tu odmah do one nadrkane plavuše.

-Sir (po kile). Mlađi i slaniji. Onaj što škripi pod zubima. Probaj obavezno! Ako bude neophodno, obiđi ceo krug sa tezgama. Nemoj da te mrzi.

– Jabuke Grensmit (one zelene). Pitaj koliko puta su ih prskali.

Diže glavu s papira i smeje se.

– I? Koliki je broj optimalnog prskanja? Ako kaže, na primer 7, da l da pazarim, ili da tražim dalje?

– Ajde dobro. Samo uzmi zelene i ne filozofiraj.

– Ja filozofiram? Krsti se i levom i desnom.

Nastavlja da čita…

– Pile, samo da je organsko. Ako ne znaš kako izgleda organsko, ne brini, ne znam ni ja. Traži najskuplje, to je onda pun pogodak.

– Kore za gibanicu, heljdine. Nisu bele, tamnije su, deblje i skuplje od onih od belog brašna. Pazi da ti ne uvale ćoškove.

– A kako da prepoznam ćošak od heljdine kore za gibanicu?

– Dobro, možda sam malo preterala sa instrukcijom. Ni ja ne znam tačno šta su ćoškovi, ali zvuči opasno.

Nastavlja dalje…

– Rukola. Nije spanać ni mirođija! Liči na maslačak, mislim na list maslačka.

– Beli luk (kupuje se na glavice, ne na kile) – 2 komada. Samo da je domaći, hoće da podvale kineski.

– Veza za supu. Znam, smešno je. I meni je bilo prvi put tako. Ne improvizuj, samo pročitaj tako kako sam napisala i ne brigaj. Obavezno na tezgi do onog čikice što prodaje domaću rakiju. Rakiju ne kupuj, naglašavam!

Prodavnica:

– Brašno tip 400. Plavo pakovanje, ima nacrtan mlin (ona sprava što melje).

-Kvasac (malo u obliku kocke 5×5 otprilike). Stoji u frižider ispod jogurta, ili kiselog mleka.

– Goveđa supa iz kesice sa flekicama. Ne rezencima!

– Čekaj, kažeš flekice? Šta su zaboga miloga, flekice?

– Pa  testo.

– Kakvo testo?

– Pa male flekice. Ne znam kako da ti objasnim, zamišljeno ću.

– Pa kako ću ja znati, ako ni ti ne znaš. Jaka si mi ti domaćica. Ne znaš ni šta su flekice.

– Dobro. Preskoči tu stavku. Idemo dalje….

– Kupus kineski, onaj što liči na obični, samo je duguljastiji i skuplji.

– Kockice za gulaš, s malo masnoće i bez žilica – 400 grama.

– Mleveno meso juneće (po kile) i nek melje pred tobom. Nemoj da ti uvali goveđe.

– Toalet papir, dvoslojnii  i bez celuloze. Ako ima, kupi onaj s mirisom breskve.

– Ako ne nađem breskvu? Neka kajsija, možda?

– E sad si preterao. Odlazi već jednom.

– I kupi nešto sebi – Zaslužio si!!!! Čita dalje.

– Evo ga. Konačno nešto razumem!

– I pitam ja tebe sad Vladane, šta je tu komplikovano?

-Gospode bože, ako si ti normalna? izjavljuje dok ponovo navlači jaknu na sebe.

-Idi po spisku, nemoj preskakati – vičem za njim dok osluškujem kako lupa vratima od besa.

Iako sam svoj spisak pisala predano, čitko i s puno ljubavi, on uvek nađe neku zamerku.  Ali samo ovakav spisak me može spasiti – pomislih u sebi s dozom skepse.

Nakon sat i po…

Dok sam nevoljno skrolovala telefon u potrazi za adekvatnim receptom za taj dan, prekinu me treskanje ulaznim vratima. Znala sam da je on stigao jer osim lupanja, čula sam i prepoznatljiv zvuk šuškanja kesama.

-Jesi sve našao?

-Jesam, sve po spisku! Izjavljuje gotovo trijumfalno i spušta kese na sto.

–Vidim, jaja su tu. Bravo, Vladane.

–Ne zajebavaj me.

Jabuke, vidim crvene. Izvalčim jednu, podižem je iznad glave.

– Vladane, gde su zelene?

–Crvene, zelene…jabuke su jabuke.

Nastvaljam da “kopam” po kesama i uzdišem duboko.

Sir je ok. Ne škripi, ali može da prođe. Idem dalje…

-Šta je ovo?

-Rukola! izjavljuje ko iz topa

-Pa ovo je pešun.

-Ti nikad nećeš biti zadovljna, besno će.

-Gde je kvasac?

-Nisam našao. Kupio sam ti prašak za pecivo.

U tom trenutku shvatim – nije problem u njemu, a ni u spisku. Problem je u meni i mom večitom optimizmu kad je moj muž u pitanju.

On se smeška. Činim mi se kao da čeka pohvalu. Otvara poslednju kesu i kaže

– A kupio sam i sebi nešto!

Vadi veliku Milku. Jednu.

Tipično muško- sve im moraš nacrtati. Tipično žensko – bolje da sam sama to uradila! A između ta dva sveta, stoji spisak kao večiti dokaz razlike u pristupima. Jer da sam imala afiniteta prema ženama, ja bih se udala za ženu jer tada takvih razlika ne bi bilo. Ovako…mislim da ću izdržati.

(Napisana – 2017.)