Kad sam ja krenula u osnovnu školu, nisu se nosile Najke i Starke. Ugg čizme su bile naučna fantastika, a najveći vrhunac modne industrije predstavljale su haljine koje mi je baba šila na njenoj antikvitetnoj Singer mašini.

U školu smo (doduše kratko) svi nosili plave uniforme, tako da klasnih odvajanja nije moglo ni biti. Svi smo u školu išli uredni, čisti i ispeglani. Devojčicama ni jedan pramičak kose nije smeo štrčati, dečaci su imali uredno potšišane frizure, a higijeničar je svoju dužnost obavljao svakodnevno i s puno entuzijazma.

Kasnije su došla neka nova vremena, s kojima se moja baba nikako nije mogla pomiriti.

– Sram te bilo, zašto ideš u tim iscepanim pantalonama? upitala bi me baba, ama baš svaki put kad bih na sebe navukla svoje do bola iscepane fejk leviske.

– Nemaš pojma, danas se to tako nosi, odgovorila bih joj uz blago kolutanje očiju.

– Šta će ljudi reći? Fino dete, mama i tata lepo zarađuju i baba joj ima lepu penziju, a ona nema para za nove pantalone, već po selu švrćka s iscepanim, nastavljala je baba.

– Baba, ove iscepane su duplo skuplje nego one čitave, znaš li to?

– Gospode bože, da sam juče umrla ne bih to saznala, rekla bi blago povišenim glasom, krsteći se i levom i desnom rukom.

– Jeste, pomiri se s tim.

– I zašto si tu jaknu obukla, pa vidiš li ti da ti je mala? nastavljala je sa kritikama.

– Nije, baba, mala, opet bih prevrnula očima.

– Kako nije, bog te ubio, ni po dupeta ti nije prekrila, a napolju zima udarila. Čuvaj bubrege, Jelo i nemoj sedeti na betonu, ni slučajno!

– Neću baba, ne boj se. Paziću se, baš kao i uvek.

– Čudno neko vreme došlo, moja Jelo, zakaljučila je baba i užurbano krenula da traži daljinski po sobi jer latino serije nisu mogle čekati.

Sećam se kad mi je svako jutro pre škole do iznemoglosti glancala cipele koje su se caklile kao da su upravo izašle iz izloga. Kad me je jurila oko stola ne bi li mi na glavu nakačila crvenu traku sa mašnom veličine glavice kupusa, ne znajući da u sedmom osnovne takav aksesoar na glavi uopšte nije bio in.  

Sećam se i kada mi je čantrala da imam previše šminke na licu i premalo mozga u glavi. Kad mi je pre peglanja teglila mini suknju ne bi li se od vlage produžile za pola centimetra, a nije ni mogla pretpostaviti da se tadašnja moja mini suknja u ovom vremenu uopšte više tako ne zove. Zove se samo suknja.

Sećam se kad me je obasipala mudrostima „ Samo da te otac takvu vidi“, „sram te bilo balavice“ „gde ćeš takva po ovoj zimoći?“ „ šta ti se desilo s kosom?“ „ ko tebe oženi, crno mu se piše“ . I sve je to radila iz ljubavi. Mada ja to tada nisam tako doživljavala. I ko zna, možda baš zahvaljujući babi, nekih stvari me je ipak bilo sramota. Mislim da je njeno “sipanje” mudrosti ipak imalo neku svrhu.

Danas…E danas je sramota onako sa stidom ustupila mesto nekim drugim iskrivljenim vrednostima. Napolju devojčice šetaju skoro pa gole, s dve tone šminke na licu, a bogami takve idu i u školu pa uglavnom izgledaju starije i od svojih nastavnica.

Baš pre neki dan kad sam zabundana krenula na posao obratih pažnju na ta mlada lica koja su me okruživala. Iako je bio novembar mesec, osećao se mraz u zraku, jutarnja temperatura je bila tu negde oko nule, a one su šetale vrlo, vrlo oskudno obučene.

Dok sam stajala na semaforu, pored mene sam ugledala devojku sa školskim rancem na leđima. Stadoh da je analiziram, čisto dok se ne upali zeleno.

Tresla se od hladnoće.  Raskopčana jakna, tanušna majica s dubokim izrezom ispod koje se nazirao tamni brushalter, pantalone, po ustavu preuske. Nastavljam dalje…patike duboke, bele, ali prljave, raspertlane, na licu nevešto nanesen puder u prahu, veštačke trepavice i karmin u boji trule višnje. Kosa iskrzana od visokoprocentnog hidrogena, tamno smeđa sa ljubičastim krajevima, nije uopšte delovala negovano, a ni privlačno.

Zeleno se upalilo i ja ostadoh nepomično da posmatram devojčicu koja je žurno, sa slušalicama na ušima i cigarom u desnoj ruci prelazila bulevar, ne osvrćući se.

Pitam se ima li ona babu? Ima li ona nekog da joj kaže da vredi više od tog karmina i te tanke majice? Ili da joj šapne ono čuveno babino –  “čuvaj bubrege”. Volim da verujem da ima. Da negde postoji neko ko će je, kad zatreba, blago povući za rukav.

Za svoju sam za sad mirna. Ima i mamu i babu – obe na straži njenog odrastanja.

– Mama, vidi ovu majicu, kupiš mi? upitala me je Tanja dok je pogledom „jela“ neku teget majicu s nekim sličicama po sebi.

– Hoću sine, ali prvo je probaj da vidim je l’ dosta dugačka i kakav joj je izrez.
Odlazi nevoljno do kabine i izlazi pognute glave, shvativši da je probavanje bilo uzaludno.

– Kratka je, ne može. Izaberi neku dužu.

– E sad neću. Kad ne mogu ovu plavu, neću ni jednu.

– Ok, neću navaljivati.

– Nema veze, kad dođe baba kupiće mi ona.

– Hahha, kažeš baba? Kako si naivna, Tanja.

I dok je gledam kako se duri i verovatno negde u podsvesti lukavo smišlja plan kako da zaobiđe moju kontrolu, učinilo mi se da tamo negde, veoma daleko, moja baba se krsti, prevrće očima i smeje se.

Jer babe su uvek iste, samo menjaju unuke.

(Napisana – 2019.)