Dan kao i svaki drugi. S posla hitam do pijace, pa usput do škole po Peđu.

– Ola Peđa, šta ima novo u školi? Upitala sam svog sina koji je izleteo iz školskih odaja poput katapulta.

– Ništa, odgovori moje čedo.

– Kako ništa, ajde seti se, je l’ bila neka ocena?

– Joj, jeste. Dobio sam dva iz srpskog, odgovorio je bez ikakvog osećaja krivice.

A ja sam se u sebi zapitala kako je moguće da sam profesor srpskog jezika, a sopstveno dete mi pade baš iz mog predmeta. Toliko o autoritetu i metodici.

– Opet loša ocena. Pa to ti je treća ove nedelje. Nemam reči, sram te bilo.

– I Dule je dobio dvojku, doda on, valjda da kolektivnom krivicom ublaži ličnu.

–Šta me briga za Duleta, ima on svoju majku pa neka ona s njim ratuje, a ja ću s tobom. Samo da smislim odgovarajuću kaznu.

– Daj, nemoj mi molim te uzeti mobilni, sklopi ruke i pogleda me kao da pregovara o sopstvenoj sudbini.

– Hvala na ideji. Mobilni ide na hlađenje. A i kompjuter ti je ukinut.

– Daj, pa šta da radim?

– Knjige. Da li si čuo za tu reč? Čestitam, upravo si osvojio člansku kartu Gradske biblioteke.

Zastade, pa slegnu ramenima.

– Smisliću ja već nešto.

– Znam. Pametan si ti dečko. Samo što to ponekad vešto kriješ.

– Hoćeš da kažeš da sam glup?

– Opet ti i tvoja klinačka demagogija.

– A, dema…šta?

– Ništa sine, ništa. Nabaci ranac, uzmi jednu kesu s pijace. Ubiše me leđa. Biraj, hoćeš ovu s mandarinama, ili ovu s krompirom. Kad bolje razmislim evo ti obe, moraš da vežbaš jer ti fizikalija ne gine. I gde ti je blok? Okrećem glavu u “potrazi” za kesom sa blokom koja se nije nazirala.

– Izgleda da sam ga zaboravio? gleda oko sebe.

– Vuci dupe – da ti vidim leđa. Odraću te ko “vola u kupusu”. Čekaj samo dok stignemo kući, orilo se iz mene.

U moje vreme loša ocena u nižim razredima osnovne škole bila je skoro pa incident. Dešavalo se, naravno, ali retko – u svakom odeljenju tek poneko dete. Domaći se radio na vreme, prvo škola, pa ručak. Valjda se znanje lakše “lepi” kad stomak krči.

Izgovori nisu bili u modi. Nije nas bolela glava kad treba da odgovaramo, nismo osećali da ćemo dobiti dijareju baš pred kontrolni, niti smo sumnjali da nas nastavnik „ima na zubu“. Ako nisi naučio – nisi naučio.

– Daj da vidim zbog čega je pala ta dvojka, rekla sam Peđi nakon što smo ušli u stan.

Nervozno je otvorio torbu, uz jecaje i nerazgovetno gunđanje, onako kako to već ide. Izvadih svesku koja je, po izgledu, više podsećala na glavicu kupusa nego na svesku iz srpskog iz mog vremena. A onda me je zaslepila crvena hemijska Peđine učiteljice – jasno i neumoljivo.

– Pa ti nisi uradio 7. i 8. zadatak, konstatovala sam.

– Kako, da vidim, nemoguće, pokušao je da demantuje. A nisam video…Unezvereno otvara svesku i traži dokaz koji mu ide u prilog. Ali neuspešno.

– Kojim glagolima je pesnik opisao jesen? Pa ti nisi normalan, kiša, lišće i granje nisu glagoli. Šta su glagoli? Odgovori, šta čekaš, Godoa?

-Koga? Zamišljeno odgovara.

– Zaboravi, to je teška tema za tebe. Nego – šta su to glagoli?

– Otkud ja znam, izgovori a da se pre toga nije ni malo zamislio.

– Glagoli su vrsta reči koji označavaju radnju, stanje i zbivanje. Je l’ tako?

– Mislim da označavaju samo radnju. Tako nam je učiteljica rekla.

– Jesi siguran, razmisli da li je baš tako rekla?

– Kad bolje razmislim, možda i nije, reče i pogleda u plafon.

– Reci mi jedan glagol koji označava radnju, nastavila sam.

–Paaaa, čekaj da se setim, zatiltovao je pošteno, pa odvali.

– Pa prodavnica neka, valjda, tiho izusti.

Radnja = prodavnica, o logiko gde li si bila do sad? I ne znam samo da li je mislio na Ideu, Rodu, ili ovu našu lokalnu, tu dole ispred zgrade.

– Bravo sine! E sad si potvrdio. Ne da nisi zaslužio dvojku, ti si si bre trebao da dobiješ keca ko kuću!

– A radnja, kao nešto ja radim? A sad kontam… udari se ovlaž po tintari.

– Slobodno jače udari, možda ti probudi usnulu inteligenciju. Ajde nabroj sad kad si dozvao pamet.

– Ono kao ja gram fudbal. Ovo igram fudbal je glagol, je l’ tako?

– E pa ono nije tako. I bez tog ONO, para mi ušu.

– Kako sad, pa rekla si radnja.

–Glagol je igrati, a fudbal nije glagol. Šta je fudbal?

– Ne razumem, kako šta je fudbal? Pa sport, mislim vrsta sporta.

– Jesi ti normalan?! Šta je fudbal, mislim na vrstu reči!?

– Fudbal kao vrsta reči je…imenica? zacvrkutao je.

– Aleluja!!! Ajde marš u sobu na učenje.

– Gladan sam. Nisi mi valjda i hranu zabranila?

– Jesam, upravo od sad ne smeš ni da jedeš. Prazan stomak, puna glava. Ili kad bolje razmislim, kroz tvoju vazda vetar duva.

Udahnula sam duboko jer je bilo krajnje vreme da prizovem roditelja u sebi.

-Vidi sine, mamin. Učiti se mora jer je škola važna za tebe. Ti si pametan dečak i znam da ćeš ovo popraviti. Domaći uradi odmah kada dođeš iz škole, da bi kasnije imao vremena za igru, kompjuter, TV.  Mada, ponekad možeš i neku knjigu pročitati. Znaš, pa da upišeš u svoj čitalački dnevnik – onaj u kome stoji samo jedna knjiga: Kako se crtaju divlje životinje.

– Mama.
– Molim sine.
– Je l’ mogu sad da jedem?
– Ne!
– A na kompjuter?

Možda on još uvek ne zna definiciju glagola, ali jedno je sigurno – u ovoj kući jedini glagol koji trenutno besprekorno funkcioniše jeste: izluđivati.

Pričala ja srpskim, ili kineski njemu je svejedno. Koji “jezik” razumeju deca na pragu puberteta? Ako ikada neko otkrije taj “jezik”, Nobelova nagrada mu je zagarantovana. Bez konkurencije.

(Napisana – 2015.)