Telefonski razgovor – mama VS ćerka!

-Jadranka se sinoć porodila. Beba 3 kile i 250 grama, dugačka 52 centimetra, sve desetke dobila na porođaju, započela sam konverzaciju.

– Baš mi je drago zbog nje. Pozdravi je puno kad je vidiš. Treće znači, zaključila je moja majka nešto što je već svima bilo očigledno.

– Da mama, treće.

– Kako ona može…rekla je uz tihi uzdah.

– A ja ne mogu. To si htela da mi kažeš? Opet ti – gde se gasiš?

– Ženo pusti dete na miru. Vidiš da i sa ovo dvoje indijanaca ne može na kraj izaći, dovikivao je tata u pozadini. Moja baba je njih osmoro podigla, a vi  mladi ne znate ni s dvoje kako na kraj da izađete, nastavio je da suflura, verovatno udobno zavaljen u svojoj fotelji.

–Lako je bilo Katici (prababa moja) kad ih je “drogirla” čajem od makovice, nastavila je Mara kao da je jedva čekala neki povod da “čačne” u nadasve uvrnutu porodicu  u koju je upala kao s kruške i evo posle 40 i kusur godina se i dalje tako oseća.

-Ne laj Maro. Ako ti se ne sviđa, pakuj kofere. Znaš gde su ti vrata, nastavio je deda, a onda dodao onu čuvenu rečenicu koju sam čula najmanje million puta u životu. Jebo te voz koji te doveo.

Ovim je mislio na onaj imaginarni voz koji je mamine crnogorske korene dovezo u njegovu ravnicu. Za mog oca, to je bio trenutak kada je Vojvodina trajno propala.

-Pusti Božidare taj voz. Da nije njega ne bi se ni oženio.

-Ajde, vas dvoje, već 40 godina slušam priče o vozu. Dosta više.

-Ta priča o vozu samo Božidaru nije dosadila. Znaš  da je i njega Katica kljukala s tim čajem od maka- zato je ovako lud. Nego gde sam stala…Ovo dvoje su već veliki, šta bi ti falilo, zar se nisi uželela jedne slatke male bebe? Baš me tetka Milka pre neki dan pitala za tebe. Kaže, planira li Jela još jedno dete?

– Ako Milka tako kaže, smatraj da ti je to završeno, bila sam ironična iako sam znala da mojoj Mari pesničke slike nikada nisu bile bliske.

–Kaže i da svaki dan na prazan stomak popiješ čaj u kombinaciji od majčine dušice, lista maslačka i belog sleza, to je odlično za plodnost. Zna žena šta priča, četvoro ih je othranila i šta im fali?

– Njima ništa, mada to ne bih mogla reći za tetka Milku, odvratila sam već umorna od spike.

– Jadan onaj njen Duško, bog da mu dušu prosti, napati se pored Milke – opet će tata negde iz pozadine.

– Opet ti Božidare, nemoj tako. Znaš da je čovek pio ko smuk, nije ni čudo što tako rano ode. Nego gde sam stala?

– Vidi mama, ako si se toliko uželela beba, ti usvoji jednu, ili prioni na posao, čuda u medicini se ipak događaju. Ko zna, možda ti i onaj tetka Milkin čaj pomogne.

– Bezobraznice, samo kažem, šta se odmah ljutiš.

I dok je ona nabrajala Milkinu decu, pred očima mi je, kao na usporenom filmu, prošao moj prvi porođaj.

Dugo je vremena prošlo od tad. Sećam se svih onih dirljivih trenutaka vezanih za dolazak bebe…

Kad sam na porođaj prijehala taksijem bez onih osnovnih stvari za porođaj, pa sam svoje prvenče umesto bosa, na svet donela u adidas patikama i crnim čarapama na  bele tufne. Iako sam se ko Isus napatila, osmeh je brzo zamenio suze, pa su suze opet lilie, lile i lile, Bože koliko je tog dana samo tečnosti iz mene izašlo – presušila sam ko pečenica.

Pa sve one neprespavane noći što zbog grčeva, što gladi, što izbijanja zubića, što zbog razloga „pojma nemam šta joj je, ali sigurno je nešto“- lepo je toga se setiti.

A onda je na svet pristigao bata, trenutno najomrženije biće u životu njegove starije sestre. Beba koja je sa svojih 5 kilograma na porođaju, jela za trojicu. I koji je u razmaku između obroka plakao, ne mogavši dočekati sledeći obrok. Koliko puta sam poželela da ga nakljukam sarmom i prebrancem ne bi li mu tolike kalorije zatvorile želudac i konačno ga zasitile. Kad sumiram, moj sin je u prvim mesecima svog života samo jeo i plakao, što da se razumemo, vaš život pretvara u jedan dugačak, frustrirajući dan mrmota.

A kad nekim čudom „ubije oko“ –  e onda nastupa policijski čas. Sve oko njega mora da utihne.  Jer ako se slučajno nakašljete, zadišete, ili ne daj Bože prdnete, on raskolači oči i krene da arlauče ko da mu kožu s leđa deru.

A onda konačno progovore i tad kreće svakodnevno verbalno bombardovanje.

-Mama, daj mi sok, i taman kad krene da čašu zgrabi ručicama, setiće se. A slamčica?
– Evo ide i slamčica, odgovorila bih kroz stisnute zube.
– E neću plavu, ja sam devojčica, hoću rozu.

Pa šta ima za ručak?
-Ja kupus ne volim, smrdi, to bi uvek sin rekao dok njegova seka ne deli isto mišljenje (kao i uvek).
– Što, meni se baš sviđa.
– Ja bih batak, opet se čuje sin.
– Ja neću batak, ima li belo meso, odlučno će sestra.
– Mrzim supu, dobro ako baš moram, ali samo mi daj vodu.
– A meni sipaj sa što više rezanaca.
– Znate šta, a da ja vama dam plazmu i mleka!
– To mama, najbolja si, e u pogledu Plazme su uvek bili složni (a i sad su).

Pa kad stigne ona poznata agonija oko upisa u vrtić – ponovo.

Nekad pomislim da je lakše na Harvard upasti nego „upecati“ slobodno mesto u državnom vrtiću – bez dva kuma i tri svedoka.

Gosti će nam sve ređe i ređe dolaziti, što zbog bebe, što zbog toga što će oni tad osećati obavezu da nas zovu kod njih.

A servis – Baba? E na tu uslugu ovaj put sam malko zakasnila. Babe su sad u nekom svom “vrtiću” – onom u čekaonici kod kardiologa, gde se razmenjuju dijagnoze kao nekad sličice u osnovnoj.

Setim se i kad sam umesto depilacije, ili izvlačenje pramenova, ipak birala da zajedno s klincima gledam Nodija koji je baš u toj epizodi uzeo ćup sa zlatom. Ili kad umesto da na kafu odem s prijateljicom, ja tu istu popijem u Tanjinom društvu,  u njenoj čajnoj kuhinjici na terasi.  Ili kad umesto da liniju doterijem u obližnjoj teretani, radije to činim u obližnjem parkiću dok Peđi šutam na go i aplaudiram uvek kad odbrani.

Pa sve oni silni virusi, bakterije, alergije, dijareje…i opet ambulanta…Da li bih ja to opet preživljavala?

Ali onaj osećaj kada vam se neko u 3 ujutru uvuče „neprimetno“ u krevet jer je, kao i svaku noć, imao košmar. Pa dolazak Zubić vile i pokloni ispod jastuka, sve one čestitke za Osmi mart, pa slika mame na času likovnog, pa opis mame na času srpskog, pa ti nežni zagrljaji i topli poljupci …Evo, suze mi opet liju. Šta je sa mnom, da nije majčinski instinkt – onaj treći po redu? A ne, mora da haluciniram.

Mama, ubiću te. Što sam ti uopšte pominjala da se Jadranka porodila, kao da to tebe interesuje.

Dolazi Vladan s posla…

– Vladane, da li si ti za to da dobijemo još jednu bebu?

– Vidi Jelo, ja sad jako žurim. Pričaćemo o tome sutra.

– Ali…

– Sutra, rekao sam sutra.

Otišao je, zalupivši vrata za sobom. Gledala sam u onaj prazan hodnik i mislila se – bolje da pazim šta želim, jer univerzum ima uvrnut smisao za humor. A onda sam, onako usput, otvorila laptop. Čisto da vidim gde se kupuje taj Milkin čaj. Ne zbog bebe, Bože sačuvaj… nego, kažu da je taj maslačak odličan za detoksikaciju od ovakvih razgovora.

(Napisano – 2020.)