Jedan obični dan u domu četvoročlane porodice. Vladan je zaglavio na poslu. Peđa je u obrazovnoj vaspitnoj ustanovi uredno skače po živcima nastavaničkom kadru. Tanja koristi Peđino neprisustvo u sobi. Ja perem sudove.

– Mama, u sredu je slikanje za maturu, rekla je Tanja izlazeći iz sobe i ogledajući se na ogledalcetu u hodniku.

– Ako sine, baš mi je drago zbog tebe, odgovaram dok “žongliram” po kujni.

– I, ko će me našminkati? zabrinuto će ona.

– Pa evo ja ću, pronalazim instant rešenje, baš kao i uvek.

– Daj, ozboljno te pitam.

– Pa našminkaj se sama. Nađi svrhu onim tvojim bjuti tutorijalima što ih “gutaš” na Jutjubu.

– Ne znam ja to dobro, nastavlja indisponirano.

– A drugarica neka? Neka te ona našminka.

Već vidim da se ovom razgovoru ne nazire kraj. Ali ko mi je kriv što nisam utekla na vreme. Da mi je gluteus manih razmera, mogla sam uskočiti ispod sudopere, ovako…”čašica” kvalitetnog diskursa sa zabrinutom tinejdžerkom mi ne gine.

Nastupa tajac (ili što bih ja zaključila- zatišje pred buru). Znam ja šta je Tanja naumila, ali ne otkrivam i navodim je da mi ona sama to kaže.

– Vidi mi ovu bubuljicu, pokazuje kažiprstom na nešto malo, sitno, bledo crevno ispod donje usne.

– Ju, tek sad vidim. Jedva te razaznah od te akne.

– Mama, pa ti mene ne razumeš. Kao da je meni lako?

– Ajde ne paniči, ionako će vas sve retuširati. Ima da “izađete” k`o upisane. Ni majke vas rođene neće prepoznati.

– Mamaaa,  opet će Tanja nevoljno.

– A ti bi neko profi da to odradi? Konačno, svrha ove konverzacije je izašla na svetlost dana.

Opet tišina. Jer kod moje ćere ona narodna ”Ćutanje je znak odobravanja” upravo to i jeste. Nikad nije omanula.

– Ajde samo to tati reci pa ćeš videti kako on “šminka” u plavo. Vrlo profesionlano i očas posla, a povoljno. Niko takvu šminku neće imati.

– Opet se sprdaš sa mnom.  Kada ćeš ti mene razumeti?

– Razumi ti mene, lepo srpski pričam. Ne može i tačka!

– A majica? Rekao je fotograf da devojčice s tamnom kosom bi trebalo neku svetlu majicu da obuku, kaže “poješće” nas tamna. A ja nemam ni jednu belu, zaključuje.

– Da li to znači da bi trebalo u platinsto plavo da se prefarbaš?

– Mama, opet ti!

– A da uzmeš od brata njegov beli dres? Ima samo šesticu na leđima, neće vas valjda i s leđa slikati?

– Ja ne verujem, tebi je sve šala!

Vidim, moja šala – komika već počinje da je nervira. Eno je, pravi “promaju” po stanu mašući rukama.

– Ništa, onda nam ostaje da onu tvoju crnu polo majicu operemo varikinom da pobeli. Ima da “svetliš” k`o bilbord. A i ostaćeš živa, netaknuta, niko te neće “pojesi”.

– Mama, pa ti mene opet ne razumeš.

I tako…svaka naša konverzacija se završi upravo tom famoznom Mama, ti mene ne razumeš! I dok ona besno lupa vratima od sobe, ostavljajući me u oblaku mirisa deterdženta i tišine, ja ostajem sa onim večitim knedlom u grlu. Jer, Tanja, ljubavi moja, to što te ja “ne razumem” je moj jedini način da te sačuvam.

Kako razumeti decu, tinejdžere, adolescente, predškolce? A da li postoji neki tekst o nama – roditeljima. Kako pomoći deci da nas razumeju?

Znaš da te volim do neba, a nebo probušeno?

Ponekad ti nešto ne dam, baš zato što te volim. Na tvoja pitanja ne odgovaram uvek potvrdnom – opet ću reći zato što te volim. Hoću da se mešam u izbor srednje škole i neću da se mešam u izbor majice jer i to radim zato što te volim.

Ne dam ti da stvaljaš puder na lice, bronzere i hajlajtere jer ako ti sama ne sačuvaš svoje lice, nikakvi kozmetički tretmani ti neće pomoći. Da i to kažem zato što brinem za tebe.

Kažem ti da ti ta haljina grozno stoji, da si smešna u njoj. I mislim da su farmerice idealno rešenje za tvoju maturu jer zanam da ćeš se u njima osećati najprijatnije.

I što te po trista puta na dan lupam po leđima opominjići te da nemaš lepo držanje. Jer bez njega nikad ne možeš postati dobra riba (a sigurna sam da bi to volela – jer koja ne bi). I što ti govorima da je devojka lepa zbog onoga što ima u glavi, a ne na nogama.

Što slatkiše držim pod “ključem” jer izgleda samo ja u kući znam kako šećer može uticati na zdravlje, kao i na gabarite tvoje zadnjice, jer ako se geni umešaju – teško tebi.

I što znam sve tvoje šifre na društvenim mrežama, pa ponekad stidljivo virnem u inbox…Šta misliš zbog čega je to radim?

I ti mene ne razumeš i ne shvataš zbog čega ja to radim? Nismo li onda nas dve iste?

Jer misija nas kao roditelja je vrlo jednostavna: zalivati na vreme i po potrbi, obezbeđivati dovoljno sunčeve svetlosti, čuvati od štetočina, a posle, snađi se u prepunoj bašti, ružo moja rumena. Dok budeš odrastala, daću ti prostora da rasteš. Daću ti i krila, a ti odluči kada je najzgodniji trenutak da poletiš.

Jer roditelja je mnogo, dece još više, a ovakvih i sličnih primera možeš zamisliti koliko ima? I svako brine, svako na svoj način.

 A mnogo još vode  proteći će ovim našim mutnim Dunavom, još mnogo pasulja ćeš morati pojesti dok ne shvatiš zašto je sve to tako. Moj kamen s leđa će brzo pasti, a ti samo pazi da se ne sapleteš na njega, molim te. Pa kako ti bude…Živa bila i velika porasla… Do tog jednog dana kada ćeš i ti mene konačno razumeti.

A tada ćeš verovatno već i ti nekome prati sudove i “nećeš ga razumeti”. I znam, tada ćeš me se setiti.

(Napisana – 2017.)