Juče je moja Tanja došla iz škole, uredno se javila i zabegla za ćošak.  Zatvorila vrata od sobe i nije izlazila jedno dva sata. Pa šta sad,  ko da je to nešto novo? Iako sam je nekoliko puta zvala da dođe i pridruži mi se u čarolijama koje sam stvarala u kujni, kao i uvek,  kulturno me je odbila uz izgovor da nije raspoložena.  

Gulaš gotov, makarone skuvane, sudovi blistaju – klasičan radni dan jedne majke. I taman kad sam se od umora obeznanila po kauču,  izlazi Tanja iz sobe – uplakana i crvena u licu.

-Šta je bilo?

– Ništa, pusti me.

–Reci mi šta je bilo. Zašto za Boga miloga plačeš ko kiša?

–Rekla sam ti. Ti to ionako nećeš razumeti, odgovara već  svima dobro poznatom “floskulom”.

–Pucaj! Kako ti mogu pomoći?

–Ne možeš, meni nema pomoći, nastavlila je sa suzama koje su joj se slivale niz lice.

–Aman Tanja, je l’ Babmi umro? Šta se desilo?

–Ništa nije bilo, odmahuje rukom i odlazi do frižidera čiji sadržaj je poznat kao “lek” za slomljena srca.

–Momak?

-Nije.

-Drugarica, možda?

–Ti si baba Vanga, promrmlja ona.

–Pa šta bi drugo moglo biti? Na slabe ocene ne reaguješ, momak nije, ekonomsku situaciju u državi ne pratiš, ne znaš da meni i ovaj mesec kasni plata, što znači da ostaje samo ovo…

-Mama…Pa da, ti si uvek najpametnija!

Znala sam da će doći taj dan. Prvo slomljeno srce. Nije važno da li je zbog simpatije ili prijateljstva – bol je ista. I opet se setih kako sam joj govorila da tri drugarice retko opstaju. Naravno, nisam imala pojma. Kao što ni moja majka nikada „nije imala pojma“.

A imala je. Uvek.

Znala je i za Zoricu, i za Marka, i za Dejana… Imala je radar za ljude od kojih sam ja uporno odbijala da pobegnem. Bez diploma, ali sa neverovatnom tačnošću. Takvu diplomu, shvatam sad, dobije svaka majka – odmah po rođenju deteta.

I tebi će biti jasno jednog dana što ja znam sve tvoje šifre na društvenim mrežama i što ponekad onako stidljivo gvirnem  u tvoj inboks i što te zovem sto puta s posla i što još uvek idem po tebe na trening…I sve to ne zato što sam stroga, već zato što sam majka sa hroničnim viškom brige.

I tako je došlo vreme da i ja izvadim svoju „diplomu“ iz oblasti slomljenih srca i konačno je stavim u upotrebu. Znam, posle ovog dolaze još teža poglavlja – novi ljudi, nova razočaranja i stare rečenice: „Ti mene ne razumeš“, „Nemaš pojma“, „Pusti me na miru“. A ja ću, kao i svaka majka, nastaviti da brinem.

I često ćeš mi reći:
„Mama, bila si u pravu. Jesi sad srećna?“

A ti ćeš plakati naslonjena na moje rame, dok ja budem skrivala onu jednu suzu u uglu oka što mi užasno ide na živce.
Jer mama nikad nije srećna kad je u pravu.
Kad je mama u pravu – nečije srce je slomljeno.
A to je uvek srce njenog deteta.

Zato, pamet u glavu i bože zdravlja –i da mama više nikad ne bude u pravu.
Jer ona to, veruj mi, najviše mrzi.

(Napisana – 2016.)