Dan, kao i svaki drugi. Četvoročlana porodica se nakon obilnog nedeljnog ručka  bacila u zasluženu horizontalu.

– Kakav sam ja baja (frajer) bio kad sam upoznao vašu mamu, nemate pojma, rekao  je Vladan, onako iz nebuha.

–Ti? Ne verujem, začuđeno će Tanja.

–Da, da, ja, ne veruješ mi? Evo sada ću ti dodneti slike, da vidiš, pričajući odlazi u spavaću sobu po kutiju sa slikama koju niko nije otvorio, još od vremena kad je moja baba po majci Smilja umrla pa smo tražili sliku za umrlicu.

–Daj Tanja, reci  da mu veruješ , sada će nas udaviti, izjavljuje Peđa koga ne intresuje ni kako  je izgledao Ronaldo kao tinejdžer dok je pikao loptu po portugalskim plažama, a ne kakav je njegov otac bio u fazi osvajanja  devojke iz snova.

–Mama, idemo mi na tening. Tata, kasnije ćemo gledati slike, sorry, žurimo, vikala je Tanja stavljajući ranac s opremom za trening na leđa.

–Čekajte, našao sam ih, vikao je Vladan iz sobe dok mu je  zadnjica virila ispod kreveta.

–Šta je sad, zaglavio si se? Hoće to kad graškom omažeš tanjir, a Nutelu jedeš kutlačom.

–Daj ne smaraj me, nego me povuci za noge, ugušiću se ovde ispod kreveta, povisio je ton.

–Evo vučem, uhvatila sam ga za obe noge i snažno povukla ka sebi.

–Konačno, uh pomislih da ću se ugušiti.

–E moj Vladane. Još malo počeću da se čuvam od tebe. Možda i mene jednog dana pojedeš.

–Opet ti – preteruješ, nevoljno je izjavio dok je jednom rukom čistio duks od prašine koja se “dosađivala” isod kreveta.

–Okej, ako ti tako kažeš. Nemoj posle da bude kasno.

–Za šta?

–Pa za to da ti krevet omali, pa budeš morao da spavaš na podu.

–E baš mi je žao što nisam neki Liliputanac. I kad smo već kod toga, kupi mi gaće danas. Sve su mi pukle.

Muke moje

Muke moje oko kupovine gaća – niko ne zna! Kad odem na pijacu u potrazi za velikim muškim gaćama, glava me zaboli. Zamolim prodavačici da mi da najveće, iako mi svaka, ama baš svaka kaže “Sigurni ste gospođo?” Onda ja ama baš svakoj odogovrim sa “Sigurna sam, 100%” – ipak me ljubazno usluži. Većina njih me osmotri onako od glave do pete i verovatno pomisli, kako je ovaj patuljak od žene konačno izlečio svoje komplekse. I ja krenem da ih teglim  u struku, pa u preponama…pa sve tako dok me ona ne zaustavi, verovatno misleći da će se od tolikog razvlačenja raspasti.

–Male su, vidim.

–Kako male, nemoguće. Pa koliki je taj vaš muž? Izjaviće začuđeno  teta za tezgom.

–Pa krupan je, onako baš krupan. A pogotovu u tom donjem delu, govorim tiho dok očima signaliziram o kom delu tela je reč. Pokazujem očima na prednji deo dok sam na zadnji deo morala prstom da uperim ne bi li tako personi za tezgom pružila potpunu sliku.

-Svašta, pa po Limana i ovi iz NIS-a kupuju kod mene na tezgi. I svima su moje gaće dobre, samo vama ne valjaju, govorila bi u neverici.

–Ma ne kažem ja da one ne valjaju. Verujem ja da je to pamuk 100%, ali samo kažem da su njemu male, opet ću ja.

–Pa uzmite jedan par, ako ne odgovaraju, zamenite ih.

–Za šta, molim vas, za još manje gaće?

–Uzmite vama neke, pobedničkim tonom bi izjavila.

–A ne, ionako sam prebukirala fioku s vešom. Svaki put kad kupim suprugu gaće, ja obavezno vratim, pa u zamenu uzmem sebi, ćerki ili sinu. Pa nas troje se ne vidimo od tolikih gaća. Da imate neke piliće, jaja domaća, pa da razmislim. A ne, ipak neću, izjavila sam odlučno.

–E baš mi dovedite sutra tog vašeg muža da ga ja osmotrim. Ako je baš toliki rmpalija, mislim u tom delu, ja ću vam jedne bokserice dati gratis, sad je već malko povisila ton i poput mene malopre, očima pokazivala na deo tela koji je u ovoj priči bio sporan.

–Kome?

-Pa valjaće Vam za sina.

I tako, uz minimalnu dozu dostojanstva i maksimalnu upornost,  jedva ubedih Vladana da sutra pođe sa mnom na pijacu. Uz brojna negodovanja, zamerke i teške reči, ipak je mučenik pristao.

–Ne mogu da verujem na šta si me ti nagovorila, izjavio je dok je sedeo za trpezarijskim stolom i koricom hleba omazivao tanjir skupljajući poslednje ostatke crvenog sosa. Kao da je time hteo da da sebi na vremenu ne bi li tako izvukao barem neku malu smisao iz cele ove, za njega, neprijatne situacije.

–Odužiću ti se majke mi. Samo onoj babi da dokažem da sam u pravu. Ona će meni pričati o gaćama. Ja o gaćama znam i više nego što je to društveno prihvatljivo. Šta da radim kad sam stručnjak za muške gaće.

–E sad me već malo brineš. Koliko si ih to testirala pre mene?

–O mom emotivnom životu ćemo uz flašu – ne uz gaće. Ajde molim te, ne gledaj u pod, fokusiraj se na trenutnu situaciju, rekla sam mu već vidno uznemirena.

I tako…ja ozarena, on ozbiljan – kao da nismo krenuli na isto mesto. Uputismo se takvi  na konačnu destinaciju – Limanska pijaca (tekstilni deo).

–Šta ja sve neću raditi za tebe. Osećam se kao kreten. Da sam svaki put kad sam se ovako osećao zbog tebe, stavio evro u teglicu u kojoj skupljamo pare za registraciju, već bismo bili milioneri,  oborio je pogled i ovlaš me uhvatio za ruku.

–Ajde šta si se ufonjao, ne ideš na rektalni pregled. Evo je , to je ona. Dobar dan gosopođo. Ja kao po dogovoru. Ovo je moj suprug, konačno smo prijehali do tezge – ja sa širokim osmehom, Vladan zarobljen između teškog blama i pristojnosti.  

–Osećam se ko na stočnoj pijaci, ubiću te. Vodaš me po pijaci ko mečku Božanu, rekao je Vladan opet skenirajući pod.

–Dobar dan, rekla je zbunjeno. Mi se pozanjemo?

–Pa sećate se, juče sam bila kod Vas, tražila sam velike gaće?

–A ne, vi ste mene pomešali s nekim, pravila se “Toša” dok je kraičkom oka posmatrala Vladana – od struka na dole, da naglasim.

– Okreni leđa da vidi i gluteus, rekla sam nervozno Vladanu.

–Ma važi. Ne pada mi napamet, promrljao je sebi u bradu, pogurio se i “uvukao” u jaknu ne bi li tako smanjio svoje gabarite.

Pobeda – nikad slađa

Iako sam zaključila da sam odnela “pobedu” nisam želela da se prepirem sa ženom  koja je i dalje nemrgođeno posmatrala mog suprugu u onom delu u kojem sam jedino ja smela da ga posmatram.

– Dajte nam neke najveće bokserice koje imate. Iako već znam da će mu biti male, ali nema veze. Pa ti gospođo pukni od muke u sebi. Možete se praviti da me ne vidite, da ne postojim, ali i Vama nek’ bude jasno ko je iz ovog pamučnog okršaja izašao kao pobednik, stajala sam usrpavno i uzdignute glave, s tihom dozom trijumfalnosti na licu, kao neko ko je upravo osvojio bitku – bez ijednog ispaljenog metka.

Ona se i dalje pravila kao da je nevidljiva  i baš mi je opasno išla na živce da sam u jednom trenutku pomislila da zgrabim one gaće i ufatim “crtu.” Ali nisam. Samo sam mirno uzela kesu sa boksericama i kiselo joj se nasmejala.

–Daj Jelo, vidim iz aviona, male su mi, rekao je Vladan dok je teglio to malo parče sivog pamuka.

–Ćuti, biće dobre. Rastegliće se, ma biće za Peđu, nek ima dete za veliku mature. Pa ti i dalje jedi Nutelu, a  Jela nek se sramoti na pijaci. Ubiću te, kako si me obrukao.

I kupismo i ove gaće. Naravno, bile su male. Ali taj osećaj pobede…e taj mi je stajao kao saliven. A onda sam uzela gaće, sive sa belim uspravnim štraftama i ubacla ih u fioku sa natpisom “Nek stoje, zatrebaće”.

Sutradan je umesto bureka, doručkovao jogurt s ovsenim pahuljicama. Drugog dana je pitao gde sam sakrila njegove patike za trčanje. Petog dana su gaće još uvek spavale u fioci, netaknute, kao nemi svedok jedne životne istine.

Nekad su dosta samo jedne male gaće i sitni pijačni blam  da stvari krenu da se razvijaju u pravcu koji želiš. A onda čekaš da nedostatak kalorija i vreme odrade svoje.

(Napisana – Jesen, 2016.)