„Dečaci lajkuju profile, muškarce privlači karakter”

Tako glasi reklamni slogan jedanog poznatog brenda koji sam pre neki dan čula na TV-u.  Lepo rečeno – 100% istinito.

I zahvaljujući njemu, ja se teleportovala u neko drugo vreme, srećnije i lepše.  Kao što se moda menjala kroz vekove, tako su se i stilovi i načina zavođenja transformisali i oblikovali. I dok sam čekala da se junetina za gulaš pošteno izdinsta, reših da se osvrnem na ovu temu – onako iz svog ugla.

U vreme kada je moja baba bila mlada  na “glasu” su bili  recimo pesnici koji su dame “obarali” svojom lirskom retorikom, spletom najtananijih rima i razigranim stilskim figurama.  Takav način zavođenja i izražavanja uopšte današnjoj omladini nije, ono što se kaže ni u “malom mozgu”. Pisanje pesama, čitanje poezije,  šetnja pod mesečinom, nepresušna žudnja,  isčekivanje prvog poljupca, otvaranje vrata kočije, persiranje…samo su neke od odlika tadašnjeg “muvanja”. Za današnju omladinu, ovakva romantika možda zvuči strano, gotovo nepoznato. Ali, iskreno, možda je bolje da romantike bude previše nego da je nema uopšte.

A onda, u vreme mojih roditelja ženske su “padale” na neke druge kvalitete. Recimo, moj tata uopšte nije bio preterano lep momak. Furao je dugu kosu, svoj autfit švercovao preko Trsta, imao “žvaku” i ono što je bilo najvažnije – svirao je gitaru. Zaključak – tadašnje cure otkidale su na muzičare. U eri Bitlsa, Rolingstonsa, Bob Dilana i Kiće Slabinca, moj tata je nekako “dominirao”.  Kako je moja keva uspela da ga “upeca”  to mi ni dan danas nije jasno.  Iako sad po vas celi dan kuka kako se pošteno za***ala prilikom odabira bračnog druga, šta ja da joj radim, imam i ja svoje dileme u glavi.

A onda sam ja došla na red.  Kada pričam o vremenu kada sam ja bila devojka, mgla bih da pišem do sutra – što dovodi do zaključka da imam zavidno iskustvo iz ove “oblasti” (barem ja tako mislim).  Ali, pokušaću da skratim.

U eri devedesetih, Air Max patika,  debelih kajli oko nabreklih vratova i braće Đogani, bilo je teško “upecati” nekog mladića s osnovnim ljudskim kvalitetima. Sve prave i istinske vrednosti tada su se zavukle u neke mišije rupe i bilo nam je mnogo teško pronaći ih. Mali Arkani su tada  bili na “ceni”, a male Cece su se prosto utrkivale koja će pre zajahati suvozačko sedište njegovog novog Pajera i ogrebati se za neku Luj Viton tašnicu s buvljaka.

Moj suprug nije bio od te sorte. Pojavio se kada su mali Arkani bili na izdisaju. Iako je imao svoje susrete sa krimi miljeom – kada mu je Knele, njegov komšija, “kupio” kutiju Rumenka, kao i slučajne sudare sa tadašnjim bestselerima “Vidimo se u čitulji”.

On je bio je sportista. Ima i dokaze – stare slike i članke iz “Sportskog žurnala”. Ajde da kažem, da su tada sportisti “harali” mada nismo bile “imune” ni na dugokose rokere sa Zapada. Kako kaže moja Tanja, izbor nam i nije bio veliki, što pokazuje da se ukusi menjaju i da danas neki drugi ljudski kvaliteti dolaze do izražaja.

Sada više nisu ni sportisti IN. Svi pesnici za koje su čuli, odavno su dva metra pod zemljom, ili se spremaju za onaj svet, a ni ovi iz podzemlja im nisu baš simpatični (fala bogu).

Mladoliki pevači se visoko kotiraju, ali problem je što današnje klinke moraju “preko grane” ako žele da im budu bliže srcu.  Onoliko koliko ja vidim, današnje klinke svoje potencijalne “žrtve” pronalaze na društvenim mrežama –  to važi i za suprotini pol.

Njihov svet je zamenio neki drugi, onaj nestvarni, virtuelni. Razgovaraju preko  mesindžera, vajbera i vocapova. Reči skraćuju  i pišu u nekakvim šifama, a svoja osećanja (ako uopšte i znaju šta su), iskazuju  emoji smajlićima, a sastanke zakazuje preko aplikacija.

Razmišljajući o današnjoj deci i njihovoj svakodnevici, očas posla sam se teleportovala u budućnost – ne tako svetlu, još goru od ove u kojoj živimo.

Novi Sad, 2030. godina

 -Sloba je konačno vaskrso, a Vučić  je dostojanstveno podneo ostavku na mesto doživotnog Predsednika Srbije.

–Ponovo je uveden vojni rok u trajanju od dve godine.

-Beograđani su konačno dobili metro.

-Ceca je izglasana za počasnog člana SANU. Konceptualni umetnik Rasta je dobio NIN-ovu nagradu za zbirku pesma “Kavali” a Jovana Jeremić je postala ministraka informisanja.

– Novak Đoković se i dalje nije penzionisao nego igra protiv Nadalovog unuka dok mi i dalje svaku njegovu pobedu slavimo kao da nam od toga zavisi otplata kredita.

-Moja Tanja se udala za nekog crnca iz Nigerije koga je upoznala na razmeni studenata u Belgiji.

-Peđa je već čitave dve nedelje u vezi s nekom malom iz kvarta koja na JuTjubu ima svoj kanal sa majkap tutorijalima i pliva u lovi.

A jedna mama u poznim četrdesetim živi u sećanju na neka bolja i lepša vremena koja su davno ostala iza nje. Sa blagim osmehom (blagotelećim) i setom u očima posmatra svoju decu i veruje da će i oni osetiti čari ljubavi na neki svoj način…

Jer, kako je neko pametan rekao: Vreme ide u jednom pravcu, sećanje u drugom…
Šta sad, živeću s tim.

(Napisana – 2017.)