Mislim da je bio ponedeljak, a ko da je i bitno. Do god je meni male porcije ćevapa sa dosta luka za ručak, ništa mi drugo nije na pameti.

–Meni jednu porciju ćevapa, sa dosta luka, šopsku i kolu. Šta ćeš ti Anči? Pitala sam je dok sam vadila cigarete iz torbe i ljubazno se smeškala konobaru.

-Kiselu, izjavila je Ana uz kiseli osmeh.

–Šta? Ajde naruči neku klopu, ne femkaj se opet, ja častim.

–Ma nije zbog toga, nego sam na dijeti. Izgovorila je s tugom u glasu, nevoljno, kao da joj je neko ukrao poslednju kockicu čokolade i ceo svet joj se trenutno raspao u sitne komade.

–Zar opet?

–Pa kako opet, pogledaj me kako sam se usvinjila. Raširila je ruke i spustila pogled koji joj se zaustavio na donjem delu tela.

–Pa ja imam više kila od tebe. Što po tvojoj pređašnjoj izjavi znači da sam i ja zrela za dijetu?

Nisi draga. Ti si ipak rodila dvoje dece, imaš muža koji te voli, a ja se još nisam ni udala. Ne mogu ni normalnog dečka da nađem, opet je na trenutak spustila pogled, ali ga je brzo digla i nervozno palila cigaretu.

Iako sam njen ekspoze pratila u magnovenju, nisam mogla a da ne primetim  da me je moja najbolja drugarica smatrala jednim od kandidata za dijetu. Nama udatim mazgama je okej da smo punačke?  A ne, Anči, grdno se varaš. I ja dijetu za trku imam.

–E baš ti hvala! Prosto nekad pomislim da mi nisi drugarica. Baš znaš da me “bocneš” dolazi konobar noseći našu narudžbinu. Vratite to, predomislila sam se. Uzeću samo kafu.

–E ne može to gospođo tako, izjavio je mladić u teget majici s kragnom držeći porciju ćevapa iznad stola dok mu je pogled odavao paniku prouzrokovanu mojim melodramskim eksperimentom.

–Dobro dajte onda moje ćevape onoj tamo u ćošku, vidiš onu mršavu plavušu u plavoj majici s dubokim dekolteom? E pa njoj odnosi.  I reci joj da to kuća časti. Ajde, šta me gledaš “ko tele u šarena vrata”.

Konobar je stajao zaleđen. Kao da sam mu poverila najveću tajnu na čuvanje. Podigao je ćevape, naborao čelo pa krenuo prema devojci u plavoj majici. Svaki njegov pokret naglašavao je tremu, oprez i zbunjenost.

I tako sam ja tog ponedeljka ostala gladna i nadasve besna.

I dok sam koračala pločnicima svog voljenog grada, uporno se sudarajući sa masom mršavih japanskih sredovečnih turista, nisam mogla da prestanem da mislim na dijetu. Kao – da li je to meni potrebno?

Dijeta može početi

Muž na poslu, klinci u školi, ja sama i gola stojim ispred ogledala i proklinjem Novu godinu, Božić, Uskrs i tetkinu slavu. Ko mi je kriv kad ne mogu da kažem ne sarmama i žerbo kockicama.  Ogledalo ćuti. Osećam njegov podsmeh. Kao da mi “govori” da duboko udahnem, uvučem stomak…pazeći da mi grba ne izađe na leđima.

Oblačim se i razmišljam. Pijaca još uvek radi. Pokupila sam novčanik, ceger i krenula u šoping. Kelj, karfiol, brokoli…sve ono što viče na zdravlje, ali ih moj stomak mrzi.  Jedem ja njih, jedu oni mene. Pomislih, možda malko da ih bacim na ulje, onako da se zapeku, pa malo vegetice, aleve papričice. Možda tako uz sve te začine počenem da uživam u njima. Ne vredi, moj želudac to odbija! Priznajem, ova epizoda s povrćem je prošla mnogo teže nego što sam ja to zamislila.

 A da probam s teretanom? ima tu jedna mala u kraju, pa baš da vidim kako to izgleda. Kad tamo svi mladi, mišićavi i zgodni, kao da su izašli iz reklame za proeteinski šejk. Ja ne kontam, zašto su oni ovde? I umesto da “parim” oči na preplanulim mladićima, ja žeznem za sendvičem sa kulenom i konzervom Koka-Kole dok me flašica Rose gleda i zločesto mi se smeška. Izdržala sam toliko koliko je trajala epizoda Dr Hausa na TV-u koji je visio ipred trake za trčanje koju i nisam baš “umorila”. Nisam ni do odjavne špice stigla kada sam se ko metak lansirala do svlačionice da se presvučem i brže bolje napustim ove fensi odaje koje su smrdele na znoj, proteinske šejkove i očaj onih koji su umislili da će im ovo mesto promeniti pogled na svet.  Trčim ka izlazu kao da je moja misija “spasiti sendvič koji čeka kod kuće” jedino što me održava u životu.  Na pameti mi je jedino hladna Koka-Kola i kulen kao nagrada za preživljeni stres iz teretane.

A kad pomislim na prvu jutarnju kafu bez šećera, pa limunadu bez šećera, pa sve bez šećera…samo će mi osušiti usta od gorčine i probuditi davno zaboravljenu gorušicu.

A sad za koji dan će i sestrina svadba. I kako da “pletem” užičko od 27 minuta  bez prasetine i maldenačke torte na tri sprata.  Šta će mi za to dati snage? Kupus salata, sigurno neće.

I tako kad bolje razmislim, sačekaću barem dok prođe svadba i slava od ove druge tetke, e onda ću na dijetu, onako zapravo.  Ovo je samo bila proba. Videla sam da mogu – to je najbitnije.

Zvoni telefon.

–Ćao Anči, kako ide dijeta?

–Onako, nisam baš zadovoljna. Ne jedem skoro ništa, a kilogrami i dalje stoje, zalepili se i ne miču. A ti, kako tebi ide? Znaš, baš mi je drago što si se i ti odlučila na taj korak. Zajedno ćemo lakše. Iako je zvučala samouvereno, znala sam da prolazi kroz pakao.

–Super, ide polako. Znaš onu teget haljinu sa šišmiš rukavima? Konačno mogu da uđem u nju. I ja sam se trudila da delujem samouvereno.  Molim Vas jednu produženu, šopsku…i jednu porciju ćevapa.

–Jelo, šta sam to čula? Viknula je Ana s druge strane žice.

–Ššššš, ne čujem te, u tunelu sam…prekinula sam vezu, uzdahnula duboko, stavila mobilni u torbu i krenula da srčem svoju produženu s mlekom…i šećerom.