Početak novembra neke ljude asocira na slave, vetrovito vreme, kišu, maglu i prvi sneg, a u našoj kući, početkom jedanaestog meseca u godini se vode abrovi o tome da li ćemo i ove godine sušiti šunku, slaninu, kulen i kobasice i ako je odgovor pozitivan, sledi pitanje – koliko?

 Jer moj  Vladan  smatra da svaka poštena srpska kuća mora da ima dimljeno nešto za naseckati, onako da imamo uz ručak, užinu, dok gledamo Slagalicu, igramo jamb , ili kad nam „slučajno“ Đole s trćeg sprata svrati na po jednu ljutu.

Kao i svake godine, ja ostajem nema na temu pršute i suvog vrata dok moj Vladan obilazi oko mene “ko mačak oko slanine” i verbalnim i neverbalnim signalima me ubeđuje da je i ove godine njegov kolega Mića ima baš jednu skotnu krmaču za prodati, idealnu za sušenje.

–Stodeset dindži za kilo, šta je to? Neka deca jedu domaće jer i sama znaš koliko su parizer i pašteta pogubni za naše zdravlje,  uporno je deklamovao i kružio oko mene s šeretskim osmehom.

-A ove sušene i dimljne đakonije su pravi melem za svačiji organizam. A kad mi se izvrneš od holesterola i visokog pristiska ni ona tablet pod jezik te neće sastaviti. Vidim ja, ako nam hrana ne dođe glave, ne znam šta će.

–Ptico zloslutnico, ne mrači. Umem ja da se kontrolišem.

–Stodeset dinara za kilo, pa puta 200 kila, izračunaj. Za te pare možemo celu zimsku konfekciju da obnovimo jer kako kažu ovi na televiziji, biće ovo ladna zima.

–A ja te ne pitam koliko si ove nove čizme platila, da ne spominjem da ideš kod frizera jednom nedeljno, nastavlja Vladan.

–Pa je l hoćeš da hodam bosa sa sve gordijevim čvorovima na glavi?

–Izvini, argument ti je baš na mestu. Daj, razmisli. Ostaje ti i nekoliko kila mlevenog za sarmu, pa dimnjene kosti i nogice za pasulj i podvarak.

–A glava?

–E nju ćemo tvojoj majci dati, baš kao i svake godine, nastavlja Vladan. Uvek spreman na odgovor. Taj je na jeziku i od Googla brži.

-A švarga, krvavica i džigernjača, šta ču s tim?

–Daćemo ih tvojim kučićima na selu, da se i njih dvojica pošteno najedu, opet on. Uvek sa spremnim odgovorima kojih kao da su mu džepovi puni.

–Ne dolazi u obzir. Znaš da svake godine moram da molim teču da nam suši meso jer , kao što i sam znaš, stan i nije baš idealno mesto predviđeno za loženje.

-Po mitološkom verovanju, suvo meso jača imunitet i daje mu snagu. Jesi čula za to?

–Da, baš o toj temi je posvećeno čitavo jedno poglavlje u antičkoj mitologiji.

Jer kad sam ja bila mala, kod nas na selu, takve stvari su bile rutina. Sećam se. Moj deda je cele godine hranio svinju kao da mu je član porodice, ne bi li joj na  kraju predočio da je došlo vreme da se ta njegova “investicija” povrati.  A onda, negde krajem novembra smo svi s nestpljnjem očekivali te famozne svinjokolje, ili ti jesenju porodičnu proslavu, onu koja ima svoju dušu.

Tog dana se skupi raja iz komšiluka, bliža i šira rodbina i tada kreće prvi čin ove nazovimo je, tragikomedije – vijanje sirote svinje po dvorištu.

Ona u svom punom sprintu, Rada “Koljač” u crnim gumenim papučama kliže se po blatnjavom dvorištu i viče komšiji: “Drž je Pero!” A Pero onda, ko da su ga na front pozvali, baca one noževe koje je oštrio i uleće na teren  – pravo s klupe, ko rezervni igrač bez zagrevanja. “Publika” je naslonjena na ogradu. Neki navijaju, dok nekolicina priprema “teren” za narednu etapu svinjokolja, kao da se scena “ubistva” ne događa upravo ispred njihovih očiju.

Ja se od veštica i babaroga nisam plašila kao mala, ali svinjsko skičanje i scene iz blatnjavog dvorišta krajem novembra su mi slomile hrabrost.

Mama je tog dana kuvala kafu i sipala rakiju za „majstore“, baba je pripremala kotlanku za čvarke, deda oštrio noževe…Prava jesenja idila. Pa miris sveže krmenadle i svinjske džigerice s belim lukom, ee to je bila hrana. Bez ikakvih priloga od barenog povrća, samo meso i eventualno turšija i kiseli kupus sa belim lukom i tucanom paprikom.  A tata, iako kaže da je teniski lakat zaradio od višedecenijskog tamburanja, mislim da mu je mešanje čvaraka u tome dosta pripomoglo. Neko secka šnicle, neko melje meso za kobasice, neko meša čvarke, neko usoljava polutke, neko barata brenerom, svako ima svoje zaduženje – prava porodična manofaktura.

Tog dana blata ima u izobilju, sve miriše na dim, beli luk, čvarke i svinjski paprikaš. E tako se to nekad radilo moj Vladane. Ne sećaš se ti toga, te idile nije bilo na Voždovcu.

• -A kad sam s tvojom babom klao pazinske ćurke, onda sam vam valjao.

Neustrašiva baba

Sećam se tog dana kao da je juče bilo. Pošto baba (inače “koljačica” parekselans – neprikosnoveni autoritet za sve duše s perijem na sebi) i Vladan nisu uspeli da savladaju mladog ćurana od 25 kilograma čistog inata i mišića rešili su da se posluže lukastvom. Jer kad snaga zakaže, pamet bi, barem u teoriji, trebalo da uskoči.

Ćurana su, po hitnom postupku, preklopili građevinskim kolicima, proturili mu glavu da viri napolje kao da razgleda svet poslednji put, a onda je Vladan, sa onim opasnim mirom ljudi koji misle da imaju situaciju pod kontrolom, zamolio Smilju da sedne na kolica ne bi li ga svojom težinom onesposobila. Smilja je sela odlučno, kao da ide u bitku, a ne u improvizovanu egzekuciju živine.

Ali ne lezi vraže.

U trenutku kada je Vladan ćurana „potkačio“ sekirčetom — više simbolično nego smrtonosno — ćuran je, očigledno uvređen celom scenografijom, podigao svoja golema krila i krenuo da trči po dvorištu. I to ne sam, nego sa sve babom koja je poskakivala i vrištala na kolicima, držeći se za ivice kao da jaše najluđu rodeo atrakciju koju je selo ikada videlo.

Dvorištem se prolamao babin urlik, ćuranovo očajničko gakanje i Vladanovo zbunjeno „Stani, stani!“, upućeno biću koje je upravo odlučilo da živi. Peđa se smejao kao “lud na brašno”, savijen napola, hvatajući vazduh između dva napada smeha. Tanja je, šokirana prizorom, pobegla kao da je upravo videla kraj sveta, a naša dva jazavičara su lajala u potpunoj konfuziji, ne znajući da li da brane babu, napadaju ćurana ili jednostavno daju moralnu podršku haosu.

Baba je na kraju sišla sa kolica dostojanstva lišena, ali živa i besna, ćuran je dobio kratkotrajno pomilovanje, a mi smo tog dana naučili važnu životnu lekciju:
“nikad ne potcenjuj ćurana od 25 kila. Naročito ako ima publiku.”

–O da, sećam se vrlo dobro. Ni Kusta ga ne bi tako režirao, rekao je Vladan s pogledom koji nije skrivao nostalgiju.

I ja sam se s nostalgijom prisećala svoje neustrašive babe, ali me Vladan prekine.

–Bio sam danas s Mićom. Kaže ona njegova krmača, samo jednom se prasila, sve sama krtina. I dao mi kilo za 105 dinara, jedva sam ga ubedio. Bio je neumoran. Kao mašina u punoj snazi – dok ne dobije ono što hoće, ne staje.

–Rekla sam ti, ne dolazi u obzir. Ti i dalje insistiraš?

–Molim te ljubavi. On će nam i sušiti, sve sam se s njim dogovorio. Znaš ljubavi da ću ti se ja već nekako odužiti.

Ime “Ljubavi” dobijam isključivo kad je meso u pitanju, inače, ostalim danima sam samo Jela.

• Dobro, neka ti bude, nevoljno sam izjavila.

Sav srećan, odlazi po telefon.

–Mićo, uzimam krmaču. Mala je pala, haha…

-Koja mala?

–Pa krmača ljubavi, krmača..

Aha, krmača kažeš….Pa videćeš kad ti ova “krmača” obe polutke metne u zamrzivač sa katancem. Plakaćeš, molićeš za šifru. Biće to moja mala slatka osveta za sve one “ljubavi” koje sam dobijala ovih dana.